Svedok svih velikih događaja u poslednjih gotovo pola veka, mnogih lomova i raspada, smena i uspona, prvi put otvoreno iznosi svoje zapise i sećanja o jednom dugom vremenu bogate novinarske i uredničke karijere.

Kako je u vreme Miloševićeve vladavine “Borbu” pretvorio u najbolje opozicione novine i u jeku demonstracija 1996. stvorio “Blic”, koji je za samo mesec dana dostigao tiraž od 100.000 primeraka?

Kako je bilo raditi u vreme Tita, Miloševića, Tadića, Koštunice i Vučića?

Kako se vratio u “Novosti” posle 5. oktobra i kako je iz njih otišao posle dvaneset godina?

Ko ga je i za šta optuživao i šta je istina?

Možda je u najkraćem, u pogovoru ovoj knjizi, to opisao slavni režiser Emir Kusturica: “Kada bi neko drugi pokušao da poispadale riječi i slova vrati u novinske stupce Borbe, Blica, Glasa javnosti, Večernjih novosti i rekonstruiše stanje stvari bio bi to neuspjeh. Nema tog urednika koji je tako vješto baratao pomenutim slovima i rečenicama. Sa neviđenim instinktom hroničara on je držao ruku na pulsu svoga vremena i znao da vaga opoziciju sa vlašću, razdvoji patriotizam od šovinizma, znao je da ličnosti čije smo slike i intervjue pratili čine novine i tiraž”.

Ranko Pivljanin o knjizi “Olovne reči” Manojla Manja Vukotića

O olovnim vremenima

Novinari retko pišu o sebi. Njima je dato da pišu o drugima i za druge. Zato se i Manojlo Manjo Vukotić dugo premišljao i kanio dok se nije odlučio da ukoriči život i karijeru, prethodno ispisane na onoj ofset hartiji, novinskoj.

Onoj što, išarana rečima i slikama, najčešće živi leptirov vek. Jedan dan. Vukotić je uspeo, čudom a više trudom, da tu suđenu privremenost dnevnih novina maksimalno produži i da im da veću vrednost od kilograma krompira ili rakijske flaše koji će biti uvijeni u novinske listove. I samo uveren da je to u stanju da uradi i da trud ima smisla, smeo je decenijama svako jutro da izlazi na megdan desetinama praznih listova i da ih do zadatog popodnevnog roka osmisli, ispuni i pošalje u rotaciju i na kioske. Pa sutradan ispočetka. Znao je da, i tako na kratko oročene, novine imaju mnogo veću snagu koja, sabijena u kinetičku snagu onog olova sa njihovih strana, nastavlja da živi kao eho, poruka ili opomena. Zbog svega toga Vukotić nije morao da ima zadršku – verovatno bojeći se pretencioznosti – spram knjige o sebi. Nasuprot, imao je puno pravo a pomalo i obavezu, da napiše i potpiše i ove rečenice. A to pravo je izviralo iz činjenice da je za pola veka provedenog u novinarstvu , kao glavni i odgovorni urednik nekoliko novina, potpisao na hiljade brojeva u tiražima koje se mere stotinama miliona primeraka. Sa devizom da „list treba uređivati a ne sklapati“.

U knjizi je krenuo odakle se i u život polazi, od kuće – one đedove u Čevu u koju ga je rat sa majkom, sestrom i bratom doveo sa rodnog Cetinja. Progovorio je i o onoj najbolnijoj ličnoj temi koja se u vidu senke nadvijala nad njim dobar deo života: bio je četnički sin i dugo plaćao cenu te činjenice. I nije to bio samo „ideološki hendikep“, bio je to vapaj za ocem koga faktički jedva da je pamtio:

„Kako je to jednom, ili nijednom, videti oca i ceo život provesti u buncanju, u vatri, u priči, lepog i ružnog? Da ga i imaš i nemaš? Tragati za ocem…“, zapisao je Vukotić. Gotovo romeneskna porodična istorija omeđena čuvenim prezimenom, ustupa mesto novinarskoj karijeri koja je počela u „Studentu“ pa preko „Beogradske nedelje“ da bi bila formalizovana septembra 1966. godine kada je zvanično zaposlen u Večernjim novostima odakle će aprila 2013. godine, podnoseći ostavku na mesto direktora i glavnog i odgovornog urednika, napustiti Novosti i novinarstvo. Mada se za ovo drugo, znajući ga, ne bi mogao zakleti. Kako bilo da bilo, najviše novinarskih i uredničkih fotelja pocepao je upravo u zgradi „Borbe“ što će i sam konstatovati „Dugo sam putovao kroz taj neveliki prostor!“.

Bilo je izleta i van zgrade na nekadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, pa su tako u Vukotićevoj novinarskoj radionici rođeni i „Blic“, potom i „Glas javnosti“ – oba lista je morao da napusti uz lomove ali kada se u knjizi osvrće na to vreme i te događaje, začudo, nema ogorčenja, više zapitanosti da li je moralo baš tako.

Vukotić nije vodio dnevnike koji bi mu pomogli u pisanju knjige, tek ponegde neka beleška u zalutalom rokovniku ili novinarskoj beležnici ali za tako nakrcan život i karijeru dovoljno je bilo i ono što je ostalo u sećanju. Ispisano novinarski, kratko i bez suvišnih detalja.

Nekoliko sopstvenih novinarskih poduhvata i kratak osvrt na dopisnički staž u Rimu.

Sačuvao je od zaborava svoje velike prethodnike u uređivačkom poslu – Slobodana Glumca i Stašu Marinkovića.

Osvetlio je susrete sa nekim velikim ljudima, ali i sa onim minornim koje je izbacivalo vreme iz svojih žabokrečina pa ih opet tamo vraćalo. Pročitaćete o Peku i Vladu Dapčeviću, Karlu Pontiju, Milanu Paniću, Dadu Đuriću, Olji Ivanjicki, Ljubi Popoviću, Ćosiću, Kusturici, Lauševiću ali o i Miri Marković, Arkanu, Dafini Milanović…

Dotako se neizbežne rodne Crne Gore na koji je god način umeo ali ne obračunavajući se niti presuđujući. Pokušao je da razluči šta su to „terazijski Crnogorci“ u koje je i sam svrstan, ko su i kakvi su novi „silikonski i naduvani“ Crnogorci…

Nije preskočio ni deset i po sati „u smrdljivoj samici“ policijske zgrade u 29. novembra u sklopu istrage koja se vodila povodom nestanka milion primeraka novina iz remitende. Nije imao veze s tim ali je nevoljno ostao „bogatiji“ za rečenice zatvorske literature sa zidova ćelije.

Ali o čemu god da je pisao, Vukotić se vraćao onome što mu je obeležilo život – redakcijama i novinarstvu. Uzvratno, i on je u njima ostavio pečat koji neće skoro izbledeti. Taj njegov novinarski učinak najbolje je sublimirao Emir Kusturica u nekoj vrsti mini pogovora ovoj knjizi:

„Kada bismo Manja Vukotića stavili na sve one medicinske naprave, skenere i čuda koja su neophodna za održavanje zdravlja ljudi njegovih godina, vjerujem da bi umjesto snimaka i rendgenskih slika, iz tih mašina ispadala slova, ključne rečenice koje su pratile dugi period raspada Jugoslavije i, kasnije, vrijeme kada je Srbija zakoračila u kapitalizam i njegovu surovu prirodu.

Kada bi, opet, neko drugi pokušao da poispadale riječi i slova vrati u novinske stupce Borbe, Blica, Glasa Javnosti, Večernjih novosti i rekonstruiše stanje stvari bio bi to neuspjeh. Nema tog urednika koji je tako vješto baratao pomenutim slovima i rečenicama. Sa neviđenim instiktom hroničara on je držao ruku na pulsu svoga vremena i znao da vaga opoziciju sa vlašću, razdvoji patriotizam od šovinizma…“

I, dodali bismo, silne tone onog štamparskog olova koje je za svog vakta potrošio vodeći novinarske ofanzive, nisu bile uzalud: neke bitke je izgubio, neke je dobio ali je krajnji skor na strani njega i novinarstva.

Verujemo da mu zato i nije bilo teško da nađe pravi naslov knjige. Olovne reči. Tačno tako.