ZAŠTO PROPADAJU SRPSKE NOVINE

Tekst objavljen u listu „Nedeljnik“

Manjo Vukotić

Podaci od prošle nedelje (nezvanični, ali prilično tačni) otkrivaju frapantan podatak: svi beogradski dnevni listovi prodaju se dnevno u manje od 400.000 primeraka!
Svi poznati politički i ekonomski nedeljnici – ispod 40.000 primeraka!
Nekada su se redovno i zvanično objavljivali tiraži i remitende svih novina. “Večernje novosti” su tako, nekada davno, same imale tiraž koliko danas svih desetak dnevnika. A pojedini nedeljnici preskakali su lestvicu od 100.000.
Kad se malo razgrne cifra iz prvog pasusa, približno tačno, to izgleda ovako: “Informer” dnevno proda 105.000, i jedine su novine sa šestocifrenim tiražom prodaje. Slede “Kurir” – 66.000, “Novosti” – na ivici od 65.000, “Blic” – 55.000, “Politika” – ispod 40.000, “Srpski telegraf” – 30.000, “Alo” – 40.000…
To su najslabiji tiraži u posleratnoj istoriji beogradske štampe. “Večernje novosti” su, na primer, pre šest decenija imale veći tiraž nego što imaju ove godine. A “Novosti” i “Politika”, nekada dva mermerna stuba, sa zgradama, mašinama, stotinama zaposlenih, sada, zajedno, prodaju manje nego “Informer”, sa tridesetak novinara, kao podstanar.
Valjalo bi uraditi ozbiljne analize da rasvetle ovo stropoštavanje tiraža beogradskih novina. Ovaj pad u ponor. Jer, novine, kakve god bile, ipak su ogledalo društva. Portret političke i društvene zbilje. Stanje duha i kulture. Lice slobode. Odsjaj sistema.
Pomenuću samo nekoliko uzroka današnjeg malignog oboljenja, koje razjeda autentičnost i istinovernost novinarstva.
Prvo: na čelu listova su, u većini, nekompetentni urednici, neostvarenis novinari.
Drugo: jedan broj tih urednika dovela je vlast i tako ih zadužila na vernost. Neki su zalutali direktno sa biroa rada. Neki su bežali iz propalih i ugašenih kuća.
Treće: partijska vernost vodi u jednosmernost, sluganstvo i nekreativnost. A partija nije država. Državni list – i kada je to – prati državni kurs, ali ne sledi partijske naredbe.
Četvrto: jezgra čine nedoučeni i neobučeni novinari.
Peto: u svim novinama se pojavljuju jedni te isti sagovornici, dežurne pričalice koje verglaju dosadne i otrcane frazetine. Isto se događa i sa jatom takozvanih kolumnista – oni svoje honorarne mudrolije pišu ili izriču za televizije svakog dana. Oni znaju i šta će Tramp uraditi (vratiti nam Kosovo, na primer), kako nam Putin sutra šalje S-300 i devet migova (a njih ni na vidiku mesecima), kako je plodotvorna traka auto-puta preko Peštera (a ona ide preko Zlatibora), itd, itd. U tom lažno ispletenom sistemu “slobode izražavanja”, urednici i novinari pišu za medije van svojih kuća, čak drugih koncepcija. Beleže se komične situacije da jedan isti “analitičar”, u istom džemperu, u jednom danu govori za nekoliko televizija! Sele ga, valjda, državnim helikopterom!
Šesto: novine više nemaju svoje profile, identitet, specifične uređivačke koncepte. Ne umeju da ih osmisle ti, tako skupljeni, urednički kolegijumi. Zato se i događa da ubistvo neke jedva poznate pevačice bude prva strana – gotovo godinu dana! Ili da tri novine imaju gotovo isti glavni naslov, jer misle da je premijeru tako najmilije. Ili da u tri novine, istog dana, bude objavljen intervju sa istim ministrom.
Sedmo: novine se više ni za šta zajedničko ne bore, ne traže zajedničko rešenje nijednog problema. Zavađene su, podmeću jedni drugima, raduju se padu konkurencije…
Osmo: i dalje se skriva vlasnička struktura. Ova vlast je obećavala da će raščistiti sa starim nepoznanicama. Nije. Neki “stari” mediji dobili su nove vlasnike. Da li novi gazda utiče, na primer, na program Studija B? Ko je on? Kako mu je gradska vlast odmah dala iz budžeta onoliko koliko je on “uložio” u kupovinu? Ko su vlasnici novopokrenutih instant dnevnih i nedeljnih novina? Kako je poslanikov tata kupio “Sport”, star 70 godina, za 80.000 evra, oterao 30 zaposlenih na ulicu i ugasio ga? Ko kupuje “Alo”, pre tri godine najtiražnije novine u Srbiji, i kako će se to isplatiti vlasniku neke agencije, ako se nije ovajdila velika kuća “Ringier Axel Springer”? Kome se isplate neki nedeljnici, sa manje od po hiljadi prodatih primeraka (toliki su tiraži prema izvorima iz pomenutih redakcija)? Ili, kojaa su to hvaljena licencna izdanja opstala?
Deveto: Neubedljiva su, površna, lažna opravdanja da tiraži padaju i da su tako niski zbog raširenog uticaja društvenih mreža, sajtova, blogova i koječega drugog. Utiču, naravno – ali ne presudno. Uredničko-novinarski stalež tim filovanjem pokušava da zamaže svoje tanke i nedopečene “kore” za pitu, znajući, ipak, da se pita ne pravi… Te mreže radile su i pre tri godine, a tada je tiraž dnevnika bio – dvostruko veći.
Deseto: može se vlast i grditi za pritiske, za “cenzuru”, za vlasništva, za strategiju, za zakone, ali se novinarska armija time ne može odbraniti zašto je ovako katastrofalno stanje tiraža. Jer, lako je vidljivo, ona ne pokazuje znanje, kreativnost, stvaralački nagon, maštovitost, životnost, sveživotnost, odanost čitaocu i njegovoj želji…
Postoje recepti kako bi se stanje moglo poboljšati i bolesnici oporaviti da dišu svojim plućima. Ali, operacija je složena i o njoj drugi put. Kako bi rekao lukavi Pašić: “Spasa nam nema, propasti nećemo!”