VASKRS SVETILIŠTA

Rodio se na Božić i progledao u zadužbini sinova Svetog Save, u manastiru Morača.

Pohađao je i završio sve škole koje se mogu u službovanju Bogu učiti, do doktorata.

Govori pet vodećih svetskih jezika i koristi još tri.

Više od tri decenije stoluje na kamenom prestolu Svetog Petra Cetinjskog i čuva njegov ćivot.

Jedni kažu: “Vitez i ljudina“. Pišu: „Hoda kao svetac a govori kao mudrac“. Dopisuju: „Pesnik i besednik“.

Drugi zbore: “Pukovnik“. Dodaju: „Sotona“. Prišivaju: “Politički raskolnik“.

Nije se dogodilo u poslednjih nekoliko decenija da tako različito, naročito političari i tzv. javni radnici, govore o jednom vladici, mitropolitu i jedinom danas našem arhiepiskopu, kao što pričaju o Ristu Radoviću, Amfilohiju.

Ume da bude mrgodan, čak mračan. Da mačem odseče ruku. Ili probode srce. Da, ponekad, pošalje na strašni sud ili u pakao.

Politika mu je počesto – sudnje igralište a političari – crni đavoli.

Mnogi mladunci, kao onaj voštani unuk što sa Terazija „brine“ o Kosovu, ili raznosači prosutog majčinog mleka, ili medijski ošureni analitičari – svi iz predškolskog obdaništa – ništa ozbiljno ne znaju o moćnom vladici. Prave se da ne znaju. Ili neće da znaju. Sapliću ga, ogovaraju, grde, prozivaju, upozoravaju…

Ne znaju, ne pominju, ne poštuju, najvažniju i najdalekosežniju tvorevinu Amfilohija Radovića: vo njegova vremja u malenoj Crnoj Gori podigao je i obnovio više od 700 manastira, hramova, crkava, manastirskih kuhinja i biblioteka!

Saborni hram Hristovog Vaskresenja, između podgoričkih staklenih palata, na primer, malo manji od ceo vek nedovršenog vračarskog Hrama Svetog Save – sija ne samo svojom lepotom nego još više svojim veroučiteljskim porukama.

Tako je prosvetleo i Saborni hram Svetog Jovana Vladimira, u Baru, obnovljena su stara svetilišta, kao manastir Stanjevići, gde je Dositej Obradović učio decu, a Vuk Karadžić beležio pesme, vozdignuta su mnoga nova…

Crna Gora, vaskolika, svetli svetosavskim kandilima! Trajnije nego ona sa veštačkim neonskim lampama.

– Obnavljamo dušu svog naroda. Ne samo svoju. To je naša vjera, naša snaga. To je temeljac svega što se zbiva i ovde i unaokolo – zapamtio sam reči koje su grgoljile preko posedele brade, dok smo razgovarali u kamenom predvorju obnovljenog, probuđenog, manastira Podmaine, na periferiji Budve, svetilišta u kojem je Njegoš pisao „Gorski vijenac“. – Mi smo tu da seme, koje je niklo i koje je plod naših predaka, uzgajamo.

Za verovati je da ta vozdignuta kamena izdanja neće ostati gradilita i spomenici nego živa vatra vere, ognjena svetilišta pravoslavnog duha.

„Narod čiji je vladar bio kaluđer, država crkveno imanje a glavni grad manastir – dočekao je da mu crkve budu razorene, porugane, zatvorene“ – govorio je nebeski nadareni Matija Bećković.

Vladika Amfilohije to nije dao. Uzleteo je sa tom obnovom hramova Srpske pravoslavne crkve kao ni jedan! Kao niko nikad!

Zato arlauče na njega zvanična Crna Gora. Neki bi i da ga proteraju odatle.

Naročito ona okupljena oko tobožnje crkve koja se upisala kao nevladina organizacija i vodi je – raspop, isteran svojevremeno iz SPC.

Bio sam dva puta na Cetinju kada se obeležavao Božić. I činilo mi se kao priviđenje: vernici Srpske pravoslavne crkve nosili su badnjak u Cetnjski manastir i tamo ga ložili, a pristaše tobožnje crnogorske crkve okupljale su se oko improvizovane bine ispred dvora kralja Nikole, tu palili badnjake, pevali i pucali. Između njih – brigada naoružanih policajaca, pod šlemovima! Razdvajaju braću. Razbraćenu.

Suznih očiju, negde u duši poražen, pobegao sam iz svog grada u drugi.

Da nije Amfilohijeve svevišnje bitke za Srpstvo – ono bi danas u Crnoj Gori bilo na ivici rake. Spremali bi se da na stari drveni kovčeg sipaju grumenje osušene zemlje. Crnogorice.

Više je Njegovo preosveštenstvo učinilo za spas Srpstva u Crnoj Gori – nego partije koje su udevale ili još malo guraju u svoje ime ili uz svoje ime odrednicu „srpska“!

One su se, nažalost, počesto tom odrednicom poštapale, zloupotrebljavale je, kaljale je. Prekrštavali se kad im je trebalo.

Ne znaju više ni pod koji barjak bi stali.

Zastave koje su podizali – pocepale su se.

Sve što su smišljali ostalo je na površini, ili zatureno u podrume obmane.

No, to je druga, velika, teška kupola nevolja.

Idući lovćenskim korakom i noseći u rukama neugaslu Njegoševu luču, osvetljavajući put izgubljenim i zavedenim, njegovo preosveštenstvo pokrenulo je da se širom Crne Gore, Srbije, Srpske, sve do Amerike, podigne 16 kamenih kopija stare kapele na Lovćenu!

Kakva luča mikrokozme! I kakav vijenac nepokornosti!

Ne mora se voleti vladika i mitropolit Amfilohije. Može se ljutiti na njega ko hoće. Ne mora se čitati šta piše (a napisao je mnogo i vrednog). Ni slušati šta govori (isključiti TV dnevnik).

Ali, ono što je Amfilohije Radović uradio za održavanje i Srpstva i Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, i to u vremenima kada se mnogo toga pretapa u montenegrinstvo i kada je stara časna država sve dalja od svog izvorišta – zaslužuje da mu se poklonimo!

Amin!

(Tekst je objavljen u knjizi Manja Vukotića „Olovne reči“, februar 2019)