VAŠARIŠTE REČI

Sajam knjiga je – divno zamišljena izložba. Ako oko 500 izdavača ponudi publici, čitaocima, poklonicima pisane reči svoja izdanja, onda bi to, zaista, trebalo da bude svečanost knjige. Slavlje reči. Vatromet mašte.Vulkan ideja.

Ovaj Sajam kao da nema taj ukus, tu boju, atmlosferu, polet… Ili ima to delimično. Ima nekoliko, čini mi se, razloga za to.

Prvo: neki izdavači su se toliko vozdigli i osetili moćnim i superiornim da su zakupom stotina kvadrata to želeli da pokažu, a ne svojom produkcijom.

Drugo: mnogo je (uz sve dobre izuzetke) stranih prevoda, pa ispada da su svi nagrađeni na svetu baš tu.

Treće: nema jakog, vidljivog, proboja domaćeg pisca. On kao da je u poluilegali. Kao da se prikrao tu. Ne dominiraju njihova imena, njihovi naslovi, njihovi posteri…

Četvrto: jedan deo izdavača, očigledno kreativno ispražnjen i bezidejan, ili ekonomski osakaćen, izložio je višegodišnje zalihe i nudi ih po cenama bofl robe.

Peto: neki izdavači počeli su da kopiraju trgovačke kuće koje za vikend nude kobasicu i deterdžente po znatno nižim cenama, pa uz knjigu kupcu daju konzervu „red bula“, kaficu džaba, čak i minđuše! Jel to više liči na šabački vašar nego na Sajam knjiga?

Šesto: vrlo uverljivo se iskazuje kako pojedini mediji i njihovi probrani novinari navijaju za „tipovane“ kuće. Njihove knjige su „najčitanije“, „najtraženije“, a na tim knjigama, na primer, nema u kojem su tiražu štampane. Otud peto, deseto i ko zna koje izdanje… Otud, na primer, jedan „probirljivi“ urednik među deset najčitanijih knjiga nedelje uvek ima pet izdanja iste kuće. Sigurno! Da oni nisu honorarni saradnici tih kuća?

Ima toga još, na pretek, za ozbiljnu analizu i izdavača, i kulturnih institucija, i biblioteka, i medija, i sajamske uprave…

Valjalo bi to pretresti. Uraditi jednu dobru „lekturu“ šta je Sajam, šta ćemo s knjigom… Nema smisla, reda radi, dovoditi tu decu i puštati ih da lutaju između štandova, da osiromašeni traže knjige za sto dinara, pisci razgovaraju između sebe, veliki izdavači nas motre iz svojih uzdignutih salončića i bifea, a štandovi im „blešte“ od srebrnog i zlatnog sjaja belosvetskih kvazipisaca i domaćih voditeljki i starleta…

Knjigu, dobru knjigu, lepu knjigu, knjigu za čitanje, knjigu za učenje, knjigu za uživanje, valja vratiti narodu. Stvoriti čitalište, a ne čistilište lepe reči… Ako se ovako nastavi idemo ka magacinu otpada, vašaru izgubljenih reči.