ŠANSA ZA SRPSKU ISTINU

„Ništa se neće promeniti posle haške presude Karadžiću” – gotovo je dominantna teza političkih lidera i analitičara (makar se tako predstavljaju).

Teza nije tačna. Površna je. Isuviše kompromisna. Lažno pomirljiva. Udvaračko evropejska. Nacionalno pokajnička. Neaktivna i neambiciozna.

Zašto se sada, baš sada, i baš odmah, bez euforije, ali argumentovano, toj istoj majci Evropi, UN, državama u regionu, prijateljima i neprijateljima, ne bi objasnila slika građansko-verskog rata u bivšoj Jugoslaviji i uloga Srba u njemu.

Zašto, bez obzira što smo se obavezali na saradnju sa Haškim tribunalom i što ostajemo i dalje vezani međunarodnim lancima, ne bismo ponudili mapu nepravde koju je Hag učinio prema srpskom narodu?

Srbija je izručila toj pravnoj nakaradi predsednika države, predsednika vlade, ministre, generale, komandante… Otvorena je 161 optužnica, a 110 ih je protiv Srba! Srbi su osuđeni na 1250 godina zatvora, devet Hrvata na 145 godina i tri muslimana na osam godina! Pet Srba je osuđeno na doživotne robije, i niko drugi.

To nije pravda. Vrlo lepo je izrecitovao Karadžić dan posle presude: „Boginja pravde Justicija pretvorena je u kolgerlu, koju su neki pozvali da im obavlja prljave poslove”.

Kolgerle i dalje, non-stop, rade.

I posle rigorozne i političke presude prvom predsedniku Republike Srpske ostaje za  neznanjem opijenu međunarodnu zajednicu i starom mržnjom nadojene neke naše komšije – da su u tom prljavom ratu samo Srbi ubijali. A Srbe nije – niko! Prisetimo se: samo u Sarajevu ubijeno je 8.000 žitelja srpske nacionalnosti, na području Srebrenice gotovo 3.500. Prisetimo se: proterano je 450.000 Srba-starosedelaca iz novonezavisne Hrvatske! Kakva je to ljudska komedija da overeni ubica Orić na Baščaršiji komentariše presudu doktoru Karadžiću?

Gde su u tom ratu bili lukavi Izetbegović, hrvatski otac Tuđman, komandanti Bobetko, Markač, Gotovina, Šušak i bratija? Postali su – heroji i ministri.

Šta su na Kosovu radili Haradinaj, Tači i njihovi „ovekaovci”? Ubijali. „Kažnjeni” su predsedničkim ulogama, ministarskim foteljama, rukoljupci u Briselu, počasni gosti u Americi…

Osnovno pitanje je: hoće li Srbija, sme li, može li, je li spremna – da mirno i dostojanstveno, ubedljivo i dokumentovano, predstavi sva nedela svetu i pokuša da spere sa sebe ljagu. Sa svog naroda. Sa svojih sunarodnika. I danas, i sutra, i prekosutra da to radi. Stalno. Osmišljeno.

Zar prevara Račka nije razotkrivena? Jeste.

Zar Markale nisu razotkrivene? Jesu.

Zar mnoge druge podmetnute priče nisu promenjene ili na ivici promene? Jesu.

Zar i Srebrenica neće biti činjenicama “prekopana” i, uprkos priznanju srpskih zlodela, sahranjena kao genocidna priča?

Treba nam sabornost, mudrost, znanje i veština da se pravi nova, istinita slika o Srbima, Srbiji i Republici Srpskoj. Tu se ne treba ustručavati. Nema ni prema kome. Nemamo zbog čega. Trebalo bi da radimo istraživanja, knjige, filmove, članke, organizujemo skupove, tribine, putovanja po svetu… Ima, na primer, kompletan spisak, na dlanu, koliko je Srba ubijeno u okolini Srebrenice. Ima, još ozbiljnije, skupljena građa o 32.000 Srba, takođe poimenice, po datumu, po mestu, izginulih u ratu u Bosni i Hercegovini. Što to ne rade i ne objavljuju naučnici plaćeni od države, nego se, često, zaluđuju belosvetskim glupostima? Što to, u neprestanoj ofanzivi, ne radi zrela diplomatija? Naravno, ne mogu to partijski slepci i provincijska trčkarala koji odlaze u ambasadore i njihove savetnike. Ne mogu to uparložene i činovničke institucije, zatvorene u svoje kaveze sa ličnim ključevima interesa.

To što se u parolama prospe često je i dobro. „Ne damo da se ugrozi Srpska” – sopstvena vlada. Ali, čime ne damo?

„Udariće u temelje Srpske” – vapi Dodik.

Hoće, naravno da hoće. To već čine. Mnogi.

Od Bakira, kome je očeva „Islamska deklaracija” ostala politički program, do modno skrojene hrvatske predsednice kojoj Hag „nije ispunio očekivanja Hrvata i Bošnjaka”.

Pred Srbijom i Republikom Srpskom je – novi rat. Ne svađama, ne nadmetanjem oružjem, ne žrtvama. Nego – rat za istinu. Rat za pravdu. Rat za rehabilitaciju srpskog  imena, zemlje, obraza, časti, njenih građana. Kolektivno i pojedinačno.

I tu, sigurno, ne bi trebalo imati ni nedoumica ni kolebanja. Priznati svoje greške – ali naterati i druge da priznaju svoje. Neka svako plati svoje.

I ne bi se smelo popuštati pred kukumavčenjem raznobojnih nevladinih organizacija, što se i dalje hrane i jedino tako opstaju na toplom plaćeničkom mleku. Ne ni nadobudnim terazijskim kolumnistima i analitičarima, koji ništa ne znaju o ratu, patnji, muci, siromaštvu, zemlji, svojoj kući, svom imanju, svom korenu… Tim bubašvabama i gmizavcima koji ne pripadaju nikome i ničemu sem novcu – ne treba se ni okretati.

Veliki je izazov.

Velika je odgovornost.

Velika je i šansa da se srpska istina smesti u ram pravde. Ne za muzej. Nego za život. Normalan. Ljudski. Mnogo smo već platili. Prodali u bescenje najbolje što smo imali – ime.

Ovaj ulog za srpsku istinu – nema cenu.