PUCNJI U PRINCIPA

Tačno je to što je napisao predsednik Srbije Tomislav Nikolić: „Po treći put u rasponu od jednog veka Srbija nekome smeta… Govore o vidovdanskom atentatu kao terorističkom aktu… Mi nemamo pravo da ostanemo nemi, makar se ta laž oličila u jednom jedinom glasu…”

Znalo se to i pre ovih reči prvog čoveka države. Jer, po belom svetu, od Londona do Kanade, uveliko objavljuju knjige u kojima je Gavrilo Princip – terorista, Srbi – narod genocida… Zar se već poodavno ne najavljuje da će na Vidovdan iduće godine, u Sarajevu, na fešti, biti gvozdena ledi Merkelova, Austrijanci, i drugi, redom…

Šta je naš odgovor na to?

Po koji tekst u novinama. Po koji komentar naših istoričara. Po koja knjiga, koju najavljuju izdavači. Po neka ceremonija, kao, na primer, da će za Vidovdan, Andrić grad, na ušću Rzave u Drinu, biti završen i izvedena opera “Na Drini ćuprija” u režiji maestralnog i nezaobilaznog Emira Kusturice. I slično.

A država? Šta sprema država? Šta je smislila? Šta plaća? Šta je strategija? Šta je odbrana od tih belosvetskih napada?

Država preko Vulina, koji prosipa zapaljive parole iz svojih crnih rukava, proglašava da je povređena brada nekog političkog anonimusa Pantića – pucanj u državu! Tako je Pantić – država! I tako ćemo, ako baš on ne bude gradonačelnik Kosovske Mitrovice, izgubiti Kosovo! Koja politička ujdurma i primitivna kampanja!?

A pucanj u Principa?

E, to je – pucanj u državu!

Šta je pancir da taj metak ne probije naše srce? Da ponovo krvari nacionalni ponos. Da nacija odbrani svoje dostojanstvo, u miru, kada ga je veličanstveno branila i u Prvom i u Drugom svetskom ratu? Što Kusturica ne sprema operu za Kombank arenu? Što neko nije snimio film “Vreme smrti”, ako su Francuzi, a i drugi, taj grandiozni roman Dobrice Ćosića proglasili za najbolji roman o Prvom svetskom ratu. Ili TV seriju u kojoj će marširati velike vojvode Stepanović, Mišić i drugi komandanti, na čijim prsima je najsjajnije ordenje naših vojnih veština? Što ne sagradimo svoju Trijumfalnu kapiju? Što ne podignemo spomenike tim velikanima slobode? Beograd nema ni ulicu ubijenog kralja Aleksandra, a ima Marsej!

Kako ćemo pokolenja učiti šta nam je istorija ako ne umemo da objasnimo prelaz preko gudura Albanije i usiljeni marš ka Srbiji, austrijska zverstva u Mačvi, gubitak gotovo milion i po ljudi u velikom ratu? Gde je naše viteštvo, naš juriš za slobodu, naš ulog u stvaranju Evrope?

Tako se brani država!

Tako se gubi ono najbolje i najponosnije što imamo.

Tako se sami predajemo.

Tako će kumanovski, briselski i slični sporazumi biti vrh naše istorije, a ne Krf, Solunski front, šestoaprilsko bombardovanje Beograda, Šumarice…

Tako će nas zatrpati kao minornu etničku grupu.

Tako ni sami nećemo znati šta smo radili i gde smo bili, a kamoli nadobudna mlada Amerika ili narcisoidna stara Evropa.

A bili smo svuda gde je valjalo i trebalo.

Bili smo svuda – pobednici.

I zato je pucanj u Principa kao teroristu – pucanj u Srbiju, a ne šamar tamo nekom juče ispiljenom, prestrašeom, partijskom činovniku.

I zato ona rečenica divnog doktora Arčibalda Rajsa, što je ratovao četiri godine sa Srbima, a ostavio kao zaveštanje rukopis “Čujte Srbi” (ili “Čuvajte se Srbi”), i danas, posle jednog veka, zvuči istim upozorenjem.

Ima li ko da ga čuje?

Čuje li Srbija samu sebe ili je zaglušena dnevnopolitičkim akcijama i halabukom, pa sama cepa i baca u pepeo najslavnije stranice svoje istorije?

“Nemamo prvo da ostanemo nemi” – kaže Nikolić.

Nemamo, naravno!

Progovorite, onda. Na vama je, gospodine predsedniče, Vašim ljudima iz Vlade, iz srpskih institucija, da uradite, a ne samo da držite govore! Zagrmite iz svih topova istorije, nauke, pravde. Pucajte u laži. Pobedite!