Predstavljena knjiga Milovan Đilas – Pisma iz zatvora

BEOGRAD, 10. jun, „Kolarčeva zadužbina”

 

Knjiga Milovana Đilasa „Pisma iz zatvora” najpotresnije je zaveštanje, niscrpna riznica i najteža optužnica jednog vremena – rekao je akademik Matija Bećković, na promociji ovog ekskluzivnog izdanja sa poslednjim originalnim rukopisom najvećeg jugoslovenskog disidenta.

Posebnu pažnju je posvetio analizi pisama Štefice Đilas, za koja je rekao da su lepša i od Đidovih i da je Štefica „muza koja je opevala svog pesnika”.

Bećković je, u prepunoj sali „Kolarčeve zadužbine”, naveo i da bi Đido bio ponosan na svog sina što je priredio ovu knjigu, iako ga je on zavetovao drugačije, čineći to, još jednom proživljavajući ono teško vreme.

Mada, prisećao se Bećković Đidovih reči upućenih Aleksi: „Imaćeš ti sa mnom problema i kad umrem”.

Aleksa Đilas, koji je i sam proveo veći deo života u emigraciji, objasnio je zašto je prekršio očevu zavetnu molbu i priredio knjigu Milovan Đilas – „Pisma iz zatvora”:

– Zato što nije bilo nikog drugog ko poznaje detaljno ljude, događaje i okolnosti koji se spominju u pismima.

Đilas je svoj govor posvetio advokatima koji su branili njegovog oca, nazivanim tada u javnosti „Đilasovim advokatima”. U tekstu koji je naslovio „Naši advokati – branioci, saborci i prijatelji”, opisao je njihov profesionalni, politički, ali i lični život.

– Divio sam se njihovoj širokoj kulturi, ophođenju, znanju, iznad svega njihovoj moralnosti i hrabrosti, sad im se divim još više jer znam da su takvi ljudi retki – rekao je Đilas i naveo njihova imena: Jovan Barović, Veljko Kovačević, Slobodan Subotić, Vojislav Grol, Nikola Đonović.

Sva petorica advokata, rekao je, preživeli su živote sa puno teškoća i opasnosti ali ono za šta su se borili uglavnom nije bilo ostvareno i u tom smislu su bili tragične ličnosti, ali ih on ipak pamti „kao ljude bez imalo mržnje, gneva, gorčine, nikad utonule u malaksalost, čak bi se reklo da su bili srećni.”

Istoričar Veljko Stanić, jedan od najboljih poznavalaca dela Milovana Đilasa, ukazao je na značaj ovakve knjige koja služi potpunom zaokruživanju Đidovog dela jer se on kroz ove rukopise prikazuje u jednom dosad nepoznatom svetlu. Stanić je podsetio šta je sve Đilas iza rešetaka uspeo da uradi, koja dela su tamo nastala, ali i otkrio neke detalje o uslovima tog robijanja, poput onog da je na toalet papiru, usled zabrane zatvorske uprave da koristi hartiju, preveo čak i Miltonov „Izgubljeni raj”.

– Vreme bi bilo i istorijski opravdano, politički trezveno, ljudski pošteno da se Milovan Đilas Đido rehabilituje – rekao je izdavač Manojlo Vukotić, dodajući da država nema tu šta mnogo „da duma”. – Vratimo mu čast i očistimo njegovo ime od političke ljage koju su mu zalepili ljudi bez očiju, bez dara, vizije i pameti, rekao je Vukotić, navodeći da Milovan Đilas to ne bi tražio ali tražimo „mi, svi naslednici negovog bogatstva mudrosti”.

Vukotić je, govoreći o knjizi koja sadrži dosad neobjavljena pisma između Milovana Đilasa iz zatvora i njegove supruge Štefice, rekao da je to višeslojna ljudska drama natopljena dušom i srcem, izneta iz požutelih koverti sačuvanih u skrivenim ladicama. On se zahvalio Aleksi i njegovoj supruzi što su imali poverenja da baš kući „Vukotić media” ustupe tu vrednu porodičnu dokumentaciju.

 

Poslušajte govor Matije Bećkovića

 

Pročitajte govore Alekse Đilasa, Veljka Stanića i Manja Vukotića sa promocije:

 

Aleksa Đilas: NAŠI ADVOKATI – BRANIOCI, SABORCI, PRIJATELJI

 

U pismu Štefici od 2. juna 1963. iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, Đido piše: „Pozdravi Jora, a Veljku i zahvali što ti se našao u bolesti. Kad li ću se ja ljudima dobrim odužiti?‟

Joro je nadimak advokata Jovana Barovića (tada još advokatskog pripravnika), a Veljko je advokat Veljko Kovačević. Kada bude izašao iz zatvora, Đido će se odužiti „ljudima dobrim‟ tako što će pisati o njima u svojim memoarima i esejima, pomagati njihove porodice kada je trebalo i ako je bio u mogućnosti, a najviše time što će im biti iskren i odan prijatelj.

Ja sam kao dečak upoznao svu petoricu advokata koji su, kako se to tada govorilo, bili „Đilasovi advokati‟. Pored Jora i Veljka, to su bili Vojislav Grol, Nikola Đonović i Slobodan Subotić. Oni su branili i druge političke optuženike a takođe sâmi imali bogate političke biografije, ali su pedesetih i šezdesetih godina „Đilasova suđenja‟ privlačila posebnu pažnju naše i svetske javnosti.

Divio sam se ovim ljudima: njihovoj inteligenciji, širokoj kulturi i lepom ophođenju s ljudima, znanju prava i advokatskoj veštini, iznad svega njihovoj moralnosti i hrabrosti. Sada im se divim još više jer znam kako su takvi ljudi retki.

Najstarijeg od ovih advokata, Nikolu Đonovića, sreo sam samo nekoliko puta. Ostala mi je u sećanju jedna slika: gospodin u godinama sedi za stolom u svojoj advokatskoj kancelariji naspram moje majke i mene i dostojanstveno izlaže nešto veoma pametno i važno. Štefica ga pažljivo sluša. Nikola Đonović je bio iz crnogorske porodice boraca za ujedinjenje Crne Gore i Srbije i za državnu zajednicu Južnih Slovena. Za sebe je govorio, istovremeno u šali i ozbiljno: „Ja sam Srbijanac iz Crne Gore.‟ U Kraljevini Jugoslaviji bio je republikanac i branio je političke zatvorenike, uključujući i komuniste. Kada su komunisti pobedili, branio je Dražu Mihailovića. Đonovićevu završnu reč na tom suđenju doživljavam kao mudar napor da se razmakne zavesa političkih mržnji i sagledaju koreni i okolnosti građanskog rata.

Slobodan Subotić se već kao student počeo da bavi politikom i neće prestati do kraja života. Uvek je bio u opoziciji – zatvaraće ga i pod monarhijom i pod Titom, a biće hapšen i za vreme okupacije. Ako je Đonović kod mene izazivao strahopoštovanje, Subotićem sam bio oduševljen. Bio je ležeran i samopouzdan, stalno u pokretu i uvek raspoložen za šalu. Pravi laf i dasa. Sa mnom je razgovarao kao sa drugom, a meni je izgledao kao dečak koji je preko noći porastao ali se nije promenio.

Ubrzo smo oslovljavali jedan drugoga sa „kumić‟ – pretpostavljam da je Subotić to počeo, mada sećajući se sebe sa devet godina ne bih isključio ni da sam to bio ja. Ova šala brzo je postala ilegalno ime za Subotića u našem od policije ozvučenom stanu u Palmotićevoj 8. Pošto su u to vreme moju majku gde god da je išla otvoreno pratila dva agenta Udbe, ja sam nekoliko puta odnosio Subotiću dokumenta. Bila su mu potrebna da bi pripremio žalbu na Đidovu osudu na trinaest godina zatvora zbog knjige Razgovori sa Staljinom. Štefica bi mi rekla da odem do „kumića‟ i ja bih odšetao do Subotićeve kancelarije u Nušićevoj ulici 23.

U svojim uspomenama Đido piše: „Subotić je sastavio žalbu višem sudu koju sam upamtio kao majstorstvo sažetosti i razorne logike. Dakako, žalba je bila bez dejstva…‟ Zašto „dakako‟? Đido objašnjava kako presudu i nije doneo sud već Tito i partijski vrh da bi ga trajno ućutkali i da bi udovoljili zahtevu vođa Sovjetskog Saveza sa kojima su tada bili u bliskim odnosima.

Vojislav Grol je pre Drugog svetskog rata, kao student prava, bio u Demokratskoj stranci. Rekao bih da se priključio iz poštovanja prema ocu Milanu koji je tu stranku vodio. Jer Voja nije želeo da se bavi politikom već samo naučnim radom. Doktorirao je kod Slobodana Jovanovića i da to nije sprečio lično knez Pavle, bio bi izabran za docenta na Pravnom fakultetu. Uspeo je da objavi svega nekoliko radova ali oni ne ostavljaju mesta sumnji da bi postao vrstan teoretičar države i prava.

Voja se onda okrenuo advokaturi i ubrzo bio na glasu kao temeljan poznavalac zakona i veoma savestan u radu. To se posebno dobro videlo kada je branio Đida.

Ubrzo su on i njegova supruga Jelena, koja je bila književni prevodilac, postali Đidovi i Šteficini prijatelji. Čak smo i letovali zajedno, na Hvaru, u Rovinju. Ja sam Jelenu redovno posećivao i u njenoj dubokoj starosti – umrla je pre dve godine, približivši se stotoj – i vodio s njom razgovore kako o prošlosti tako i o savremenoj politici koju je pažljivo pratila.

Dok je Đido bio u zatvoru, redovno sam s majkom odlazio u njihovu kuću u Smiljanićevoj ulici. Voja je bio ozbiljan i dostojanstven, ali je imao dečiji osmeh koji je očaravao. Sa mnom je bio veoma pažljiv i strpljiv. Jer mada sam ja donosio Jeleni cveće i zamišljao kako sam mali džentlmen – Štefica se oko mene mnogo trudila! – deo posete se često sastojao od mog penjanja na drvo koje je raslo u dvorištu, pa čak i od prelaženja sa krošnje na krov kuće.

Kako su godine prolazile, tako su i moji razgovori sa Vojom i Jelenom postajali ozbiljniji. Sećam se njihove posete Beču gde sam studirao filozofiju i kako smo razgovarali o budućnosti socijalizma kao ekonomskog sistema. Ipak, od Voje i Jelene sam najviše naučio kao dečak, provodeći vreme s njima i upijajući njihovu čovečnost, tolerantnost, duboku civilizovanost.

Advokat Jovan Barović nikada nije branio pred sudom Đida, ali je imao srodne demokratske političke stavove, često ih podupirao pravnim argumentima i bio je Đidov saradnik i naš blizak prijatelj. Pre rata je izbacivan iz gimnazije zbog svojih komunističkih uverenja, a u ratu je bio u stroju Prve proleterske brigade kada je formirana u Rudom decembra 1941. Ranjen je u bici na Sutjesci i učestvovao je u borbama za oslobođenje Beograda. U partizanskim redovima poginula su dva njegova brata, od kojih je jedan proglašen za narodnog heroja. Posle rata, Jovan Barović je radio u vojsci, ali je demobilisan 1954. u činu potpukovnika zbog podrške demokratskim idejama koje je Đido izlagao u svojim člancima.

Završio je Pravni fakultet 1960, bio pripravnik u kancelariji kod Veljka Kovačevića i postao advokat 1964. Smatran je za jednog od najsmelijih advokata kada se radilo o političkim slučajevima. Branio je optužene širom Jugoslavije i nikoga nije odbijao – čak ni one čije je političke stavove u potpunosti odbacivao.

Jovana Barovića su svi zvali Joro, ali sam ga ja kao mali dečak nazvao Joki. Od početka smo bili na ti i nikada za mene nije bio čika. Mene je majka zvala Leki, a Joro je to prilagodio crnogorskom izgovoru i zvao me Leko. Jednom smo Joki i ja prolazili pored parkiranih crnih mercedesa visokih rukovodilaca i kada je čuo ovaj moj nadimak, čoveku iz obezbeđenja se omaklo: „Leka Ranković!‟ Joro nikada nije mogao da ne odgovori, pa tako ni tom prilikom: „Ne, ne, imamo mi svog Leku.‟

U pismu Štefici od 1. juna 1960. iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, Đido kaže: „Pozdravi mnogo Jora – video sam ga kroz prozor (zahvaljujući Aleksi) i silno mu se obradovao.‟

Ja sam bio sâm u poseti jer je Štefici bila zabranjena zbog obaveštavanja stranih novinara o Đidovom zdravlju i uslovima u zatvoru. Imao sam tada sedam godina i Štefica je iz Beograda išla sa mnom u Sremsku Mitrovicu. Sa nama je kao odan prijatelj išao Joro. Ja sam zauzvrat doveo Đida do prozora i on je Joru i Štefici mahnuo a oni mu oduševljeno uzvratili.

Joro je bio čvrste građe i lice mu je zračilo odlučnošću – mene je podsećao na američkog glumca Džejmsa Kegnija. Bio je hrabar u najelementarnijem, najneposrednijem smislu. Čak i kada je ušao u godine i bio ugledni advokat i dalje je ostao onaj neustrašivi mladić koji baca bombe na nemačke bunkere. Đido je krajem decembra 1954. dao izjavu Njujork tajmsu u kojoj je veoma kritički govorio o političkom poretku u Jugoslaviji i založio se za stvaranje opozicione partije. Ubrzo je protiv njega podignuta optužnica. Biće to prvo od njegova četiri suđenja.

U svojim uspomenama Đido piše kako nije mogao da nađe dobrog advokata i zatim nastavlja:

„A onda sam se sreo s Desankom Maksimović – možda sam svratio kod nje, i ona mi je napomenula da se obratim advokatu Veljku Kovačeviću, socijalisti kojega sam poznavao pre rata. On se vrlo rado primio odbrane. I solidno se pripremio – napisao odbrambeni govor… Otada su između Kovačevića i mene nastali prijateljski, nepomućivani odnosi – sve do njegove smrti 1981. godine. On me branio, odvažno i inteligentno i na dva kasnija suđenja – 1956. godine, povodom mojih izjava o mađarskom ustanku, i 1957. g., povodom objavljivanja Nove klase.”

Veljko Kovačević će se sprijateljiti ne samo sa Đidom već i sa Šteficom i Đidovom majkom Vasilijom. A postaće „čika Veljko‟ i moj drugar.

Veljko Kovačević je diplomirao 1936. na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kao student učlanjuje se u Socijal-demokratsku partiju Jugoslavije i učestvuje u političkim protestima. Sa Đidom se upoznao u „Glavnjači” (predratnom zatvoru za političke krivce u centru Beograda). Za vreme okupacije odbio je da radi kao advokat i advokatsku kancelariju je otvorio tek posle oslobođenja. Advokatskim pozivom će se baviti duže od tri decenije i steći ogroman ugled i među kolegama i u javnosti. Biće zapaženi i njegovo poznavanje nacionalne istorije i književnosti, lepo pisanje i govornički dar.

Veljko Kovačević je bio branilac u nekoliko političkih suđenja koja će privući pažnju svetske javnosti. Na primer, zajedno sa Jorom Barovićem, braniće pisca Mihajla Mihajlova, koji će postati jedan od najpoznatijih jugoslovenskih disidenata. A braniće i kolegu advokata Vitomira Đilasa, našeg rođaka, kome je policija zaplenila još neposlato pismo Politici u kome se zalaže za slobodu govora. Kada Pravoslavna crkva bude pokušala da spreči rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu i građenje mauzoleja, Veljko će je zastupati.

Veljko je bio, za svoju generaciju, višeg rasta. Nije, međutim, bio snažne građe i čak je u njegovim kretnjama bilo nečeg krhkog. Crte lice bile su mu pravilne i čini mi se da su i oni koji ga nisu poznavali, kada bi ga pogledali, morali da pomisle: Ovo je lice jednog veoma inteligentnog čoveka! Bio je doista divan prijatelj. Slao je Đidu preko Štefice knjige u zatvor, hvalio ga i hrabrio u pismima koja je Štefica pisala i za koja je znao da ih Udba čita, nekoliko puta nas pratio na posete u Sremsku Mitrovicu, pomagao mojoj majci i meni kada je ona bila u bolnici.

„Čika Veljko‟ i ja smo išli u duge šetnje po brežuljcima oko Rogaške Slatine, plivali u bazenu, danima igrali jadac. Veljko je s porodicom živeo u kući na Voždovcu, u dvorištu je bila bašta, u njemu kajsija i višnja. I sa brižnim strpljenjem Veljko je posmatrao moje pentranje. A svakog Božića ja ću biti položajnik u domu Kovačevića. Sva petorica naših advokata proživeli su živote u kojima je bilo mnogo teškoća i opasnosti, a ono za šta su se borili uglavnom nije bilo ostvareno. U tom smislu su bili tragične ličnosti. Ali, ja ih pamtim kao ljude bez imalo mržnje, gneva i gorčine, i nikada utonule u pesimizam i melanholiju, malaksale duhom. Čak bih rekao – da li smem da upotrebim tu veliku reč? – da su bili srećni.
Veljko Stanić: SENTIMENTALNI DISIDENT

 

Na početku svojih uspomena Aleksandar Hercen je zapisao: „Treba mnogo vremena da se prošlost kristalizuje u jasnu misao – neutešnu, tužnu, ali s kojom se čovek može pomiriti zato što je shvata. Bez toga može biti iskrenosti, ali ne može biti istine.“ Kada je u novembru 1956. uhapšen, Milovan Đilas (1911–1995) je imao četrdeset pet godina i iza sebe burnu dvodecenijsku političku prošlost koja je mogla da podseti na nemirne siluete ruskog devetnaestog veka. Već skoro tri godine on je bio van postojećeg poretka, postavši najpre njegov kritičar, a potom jeretik i disident. Sada je pred njim bilo devet (ukupna presuda će glasiti na trinaest) godina robije, a među prvim knjigama koje je zatražio od supruge Štefice bila su i Hercenova Prošlost i razmišljanja.

Iako je njegova sudbina zbunila mnoge, godine provedene u zatvoru pokazaće da Đilasov razlaz sa Titom i drugovima nije bio slučajan. Da li su Đilasovo napuštanje komunizma i jednopartijske diktature i zalaganje za demokratski socijalizam bili tek predvorje njegovog disidentstva? I da li je pisac pobedio ideologa? Ponešto o tome mogu da nam kažu Pisma iz zatvora koja je Milovan Đilas razmenjivao sa suprugom Šteficom i sinom Aleksom. Ona u sebi spajaju retku izvornu, dokumentarnu vrednost sa literarnim izrazom neobične svežine i dopadljivosti. I dok se mogu čitati i kao intimni dnevnik i uspela literatura, ona su ujedno i dragocen ključ za razumevanje duhovnog, idejnog i psihološkog profila Milovana Đilasa, kao i uzbudljivo svedočanstvo o njegovoj porodici u kojoj središnje mesto zauzima dosad skoro nepoznati lik Štefice Đilas.

Pisana u rasponu od deset godina (1956-1966), s kratkim predahom od nešto više od godinu dana između prve i druge robije (1961/62), ova pisma slede ritam zatvorskog režima kojem je podvrgnut Milovan Đilas. On je ustaljen po sledećem pravilu: porodica je mesečno imala pravo na jednu posetu u trajanju od pola sata i jedno pismo na listu hartije A4 formata (nekada i A5). Priređujući ih za štampu, Aleksa Đilas je uzeo praktično sva pisma, a potom pribegao izvesnim skraćenjima i to na onim mestima koja ne narušavaju izvornu vrednost ovih dokumenata (ponavljanja i sl.). Njegov zadatak, dakako, nije bio nimalo jednostavan: trebalo je razgrnuti lična sećanja i porodične uspomene i pismima, uz poduži i sadržajan Predgovor, dodati kratka i precizna objašnjenja o ličnostima i događajima koji se u njima pominju. Iako je i sâm jedan od junaka ovih pisama, priređivač je posebno nastojao da razdvoji dečaka Aleksu od današnjeg Alekse Đilasa koji je, kako on to sâm ističe, danas stariji od svojih roditelja iz onog vremena.

Čitaocima njegovih učenih eseja dobro je poznata kultivisana ležernost, nenametljivost i duhovitost kojima Aleksa Đilas pristupa i najtežim problemima. Ipak, nećemo biti manje iznenađeni kada i u ovoj knjizi prepoznamo sličan duh. Pisma su preneta autentično, bez ikakvih ispravki, a poređana hronološki i raspoređena po pojedinim godinama Đilasovih robija. Na kraju su u vidu priloga dodate kratke biografije glavnih protagonista, kao i odabrani odlomci iz Đilasovih memoarskih dela, koji čitaocu pružaju dodatna saznanja o njegovim zatvorskim godinama, a ujedno i omogućavaju da se pisma uporede sa memoarima napisanim znatno kasnije. Priređivač je uključio i Štefičino pismo Nehruu iz 1958, kao i Đilasovo pismo Kardelju iz 1960, i Titu iz 1967. godine.

Dok su u prvim godinama pisma nešto ređa i kraća, gotovo kao izraz nepristajanja na razdvojenost, ona vremenom dobijaju na proživljenosti, postaju sadržajnija, a Đilasova veza sa porodicom poprima pravi epistolarni karakter. Poveravanje hartiji postaje vid života i trajanja. Strah, neverica, osećaj nesigurnosti ustupaju mesto postojanosti, trpljenju i nadi. U pismima nema politike i ideologije. Predaju se otvorena, jer su strogo kontrolisana i čitana od zatvorske uprave i Udbe. To, međutim, ne sprečava Milovana i Šteficu da razmenjuju vrlo lična, intimna i romantična pisma koja prerastaju u ispovest. Aleksa Đilas s pravom u svom Predgovoru ističe da ova pisma nisu nikakav „dijalog sa istorijom“ njegovog oca. Pisma nastavljaju kratke mesečne susrete tokom poseta, oživljavaju ih i produbljuju, katkada pojačavaju rastrzanost i bol zbog razdvojenosti, a najčešće služe kao uteha i uzajamno bodrenje. Ona su izvor za Đilasovu zatvorsku svakodnevicu, njegov literarni rad i misaone preokupacije, ali i dragocen dokument o životu njegove porodice podvrgnute izolaciji i pritiscima. Tokom jedne decenije Đilas iz zatvora posmatra, a više zamišlja i intuitivno naslućuje odrastanje svoje dece – Alekse, iz braka sa Šteficom, i Vukice, iz prvog braka sa Mitrom Mitrović. Za tih devet zatvorskih godina, Đilas će biti u prilici da od drugih zatvorenika uči mađioničarske trikove kako bi „mađijama“ oduševio svog sina, ali i da mu pruža prve savete o lektiri u kojoj se naročito sreću Homer, Šekspir, Dante, Servantes, Gogolj, Tolstoj, ali i Bora Stanković i Ivo Andrić, sve do Vaska Pope i Miodraga Pavlovića. Posebnu pažnju Đilas poklanja staroj majci koja je u ratu izgubila muža, dva sina i ćerku. Sličnu nežnost Đilas pokazuje i prema ćerki Vukici koja ga povremeno posećuje i koja je česta tema u njegovim pismima.

Šta nam pisma otkrivaju o Milovanu Đilasu i njegovoj porodici? Čak i retki dobri poznavaoci Đilasovog života i dela, biće iznenađeni intimnom, porodičnom stranom njegovog lika. Utamničen zbog svojih ideja, članaka i knjiga koje je objavljivao, zaokupljen vlastitom nemirnom sudbinom, on je ophrvan brigom za porodicom koja takođe strada. I iako se u trenucima slabosti pojavljuje sumnja da je svoje najbliže izložio prevelikoj žrtvi, Đilas postepeno porodicu izjednačava sa svojom borbom, sa Idejom, kao dva pola svog života. Tek tako on uspeva da u zatvoru očuva optimizam i borbeni duh, da pronađe nove snage i energiju. Drugim rečima, uporište njegovog disidentstva nije samo u Ideji i to ova pisma nedvosmisleno potvrđuju.

Pisma iz zatvora takođe pokazuju da je pisanje Đilasov egzistencijalni izraz, a književnost njegova primarna vokacija. U pismima se otkriva njegov duhovni svet, jer opširno govori o svojim čitanjima i vlastitim spisima, razmišljanjima i planovima. Od pojavljivanja Nove klase 1957. i Besudne zemlje godinu dana kasnije on postiže svetsku slavu kao politički zatvorenik, a u tamnici nastaju njegova naredna dela: romani snažne umetničke imaginacije, naglašene idejnosti i bogatog i razvijenog jezika Crna Gora, Izgubljene bitke i Svetovi i mostovi, možda još uspelije pripovetke Gubavac i druge priče, kao i opsežna literarno-biografska studija Njegoš: pjesnik, vladar, vladika. U zatvoru tokom dve godine piše na toalet papiru, jer mu zatvorska uprava ne dozvoljava hartiju za pisanje. Na toalet papiru prevešće i veći deo obimnog Miltonovog Izgubljenog raja. Jedno vreme neće moći da prima strane knjige i časopise. U zatvoru će osmisliti, a na slobodi napisati Razgovore sa Staljinom i Nesavršeno društvo. Dok su mu u zemlji zabranjena i čisto književna dela, ona lako pronalaze strane izdavače. Trideset pet godina Đilas će u Jugoslaviji biti bez izdavača, urednika, lektora i čitaoca. Tim pre iznenađuje činjenica da je Đilas uprkos nametnutoj intelektualnoj izolaciji celog života ostao vrlo plodan autor i da je ne samo svojom političkom sudbinom, nego i svojim memoarskim i proznim delima, kao i politikološkim analizama i esejima, pobuđivao značajnu pažnju u međunarodnoj javnosti.

Međutim, da li je Đilasov disidentski put moguć bez Štefice? Doista, tek sa ovim pismima bolje razumemo život disidenta – Štefica je po mnogo čemu njihov centralni lik. I tek sa njima dobijamo potvrdu Đilasovih memoarskih zapisa o supruzi koja sama nije ostavila uspomene niti davala intervjue. I kao što su porodica i Ideja jedno, tako Milovan i Štefica postaju jedno – ponovo se upoznaju, jedno drugom otkrivaju nove slojeve svoje ljubavi i povezanosti. Razdvojenost, međutim, omogućava sasvim poseban, literarni susret dvoje supružnika. Mlađa od Đilasa punu deceniju, Štefica ga upoznaje tek posle Drugog svetskog rata, kao jednog od najviših državnih rukovodilaca. Idila, međutim, kratko traje, a potonji progon i usamljenost postaje najveće životno iskušenje. Hrabra ilegalka iz ustaškog Zagreba postaje žena disidenta, koja je ne samo supruga i majka, već i saborac, saradnik, čiji duhovni lik se ogleda u najboljoj ruskoj tradiciji žena dekabrista, pisaca i disidenata. Ona postaje senka vodilja, kako to kaže naslov jedne kod nas nedavno prevedene knjige. Novi život sa sobom donosi čitanje i prekucavanje rukopisa, kontakte sa stranim izdavačima i novinarima, ali i saslušavanja u policiji na koje Štefica nosi ćebe i prkosno ističe da je i ona spremna da ide u zatvor. Maštanja o dalekoj budućnosti i zajedno provedenoj starosti neretko se čine maglovita, čak i nemoguća. Ipak, nakon Đilasovog izlaska iz zatvora, Štefici i Milovanu preostaće još skoro tri decenije zajedničkog života, ne manje ispunjene borbom i odricanjima.

Đilasova pisma pridružuju se epistolarnom kanonu političkih zatvorenika i neobično podsećaju na Pisma iz zatvora Antonija Gramšija. Iako pripadaju različitim generacijama i sredinama, Gramši i Đilas deo su istog političkog pokreta i bliskih duhovnih stremljenja. Iz njihovih zatvorskih pera izbija stoicizam, postojanost, borbenost, toplina i nežnost prema porodici. Pisma upućuju i na sličan literarno-filozofski pogled na svet i srodna razmišljanja o intelektualnom radu u tamnici.

Na prvi pogled neobično, zatvorska pisma potvrđuju Đilasovu egzistencijalnu doslednost. Njegov razvoj kao da sledi misao Dostojevskog da se „ideje menjaju, ali srce ostaje isto“. Pisma ga prikazuju kao romantičarskog intelektualca, književnika i idealistu koji se bori za svoja uverenja. Ona indirektno svedoče i kakva je morala biti njegova ranija vera u komunizam i jednodušna posvećenost revoluciji koju su mu kritičari neretko prigovarali. Do istine o sebi Đilas dolazi postupno, a zatvorska samovanja ujedno su najveće iskušenje i „grdno čistilište“. Politička karijera zamenjena je disidentstvom, a za novi život sposoban je samo čovek znatne tvoračke energije. Čovek pobune, Đilas je i čovek meditacije, preispitivanja, moći transformacije, ali i prevazilaženja vlastitih zabluda i ambicija. Zato ne čudi što u Pismima iz zatvora nema resantimana i osvetništva. Ako u prvim godinama preovlađuje čuđenje, to je zato jer Đilas još nije u svoj punoći shvatio prirodu svog razlaza sa komunističkom ideologijom. Pisma, međutim, najbolje pokazuju da su koreni njegovog bavljenja politikom i uloge u komunističkom pokretu eshatoloske prirode i da je on doista bio i vernik komunizma. Vodeći američki sovjetolog 20. veka Robert Taker ga stoga ubraja u „neostvarene lidere“, tj. one intelektualne figure, neretko disidente, koje su „protiv shvatanja koje politiku svodi na borbu za vlast i vršenje vlasti”, i koje su „u svom političkom delovanju pokazale sposobnost… da se izdignu iznad ličnih ili partijskih shvatanja moći”.

Vraćajući se na Hercenove reči sa početka ovog teksta, čitalac će se zapitati da li se Đilas pomirio sa prošlošću i razrešio zagonetku vlastitog mesta u njoj. Pisma iz zatvora pružaju deo odgovora na to pitanje.

 

Manjo Vukotić: VREME ZA REHABILITACIJU

 

Želja da objavim rukopis Milovana Đilasa pojavila se odmah nakon našeg prvog susreta, početkom 1989. godine. Bio sam glavni urednik i direktor “Borbe”, tada najboljih opozicionih novina u već zaljuljanoj Jugoslaviji.

– Voleo bih, gospodine Đilas, da posetite “Borbu” i date nam intervju – izgovorio sam, gotovo sa tremom, posle dužeg pripremanja, ovu želju u telefonsku slušalicu.

– Vi ste iz poznate kuće, ali da to nije isuviše hrabro? – mirno je uzvratio sa druge strane.

– Ne mislim da je hrabro. U novinarstvu ne priznajem hrabrost kao vrlinu. Bilo bi to dobro za novine, za njihov ugled. A možda i za Vas to nešto znači. Odavno Vas nema u javnosti – prisećam se uzbuđenja dok sam pokušavao da ga pridobijem.

– Razmisite još malo, pa možemo da se čujemo, sutra ili prekosutra – savetovao me je, valjda još nesiguran u moju ponudu. – Iznad Vas je vlast, a svaka vlast, pa i ova, znate…

Sutradan sam, ne čekajući, još odlučnije zamolio da dođe u svoju bivšu kuću, u svoje novine, odakle je, serijom članaka, krajem 1953, krenuo u političku, vratolomnu avanturu, bez povratka.

– Imamo najmanje dve dodirne tačke – pokušao sam da omekšam ubeđivanje.

– Koje dve?

– Obojica smo iz “besudne zemlje”. Vi ste bili direktor “Borbe”, a sada sam ja. A ima ih još…

Došao je dogovorenog dana. U crnom odelu, beloj košulji, utegnut, uspravan, nekako gord, gotovo bele kose, sa blagim osmehom… Bilo mu je, čini mi se, drago što je ponovo tu, u bivšoj sobi, gde su posle stolovali Veljko Vlahović, Moma Marković, Slobodan Glumac….

Saradnik, koji je uradio dogovoreni intervju (imao je veliki odjek), jadnog dana, iznenada objavio je knjigu o Đilasu!

Mnogo kasnije u “Novostima”, kad smo postali najitražniji izdavač u zemlji, zamislio sam jednu trilogiju: da Aleksa Đilas piše knjigu “Moj otac Milovan Đilas”, Ružica Đinđić piše knjigu “Moj suprug Zoran Đinđić”, a Bora Milošević: “Moj brat Slobodan Milošević”.

Nisam uspeo. Samo je Bora prihvatio, ali ga je smrt pretekla da završi rukopis.

Tek 2011. donekle sam ugasio tu svoju žeđ. Ubedio sam sjajnog novinara Borislava Lalića da napiše biografsku knjigu “Milovan Đilas – vernik, buntovnik, mučenik”, čiji je prvi tiraž bio 15.000 primeraka.

Konačno, evo sada iz četvrtog pokušaja, prave, nove, sveže i originalne knjige “Pisma iz zatvora”. Nastala je tako što je Aleksa Đilas, ponositi sin velikog oca, mada je i njegova supruga Olgica pripomogla u toj odluci, odlučio da iz zatvorenih ladica i požutelih koverti, godinama brižno čuvanih, iznese na svetlost ovo porodično biserje i pokloni ga radoznalom čitaocu. Zahvaljujem mu što je imao poverenja u moju izdavačku kuću, njegovu i moju višegodišnju saradnicu Dubravku Vujanović i mene.

Ovo je knjiga duše i srca.

Natopljena je ljubavlju, brigom, odanošću, zebnjom, nadom, hrabrenjem, snoviđenjima.

U pismima, koja lete na jednu i drugu stranu, pod pečatima udbaške kontrole, razastrla, razgrnula se uzbudljiva, zgusnuta, višeslojna, ljudska drama.

Izranja jedna posve neobična porodična biografija. Reljef, vajan pisanom rečju, na kome se prepoznaju i otkrivaju sve misli, sve bore, svi osmesi, sve suze, sve čežnje, sva nadanja, kojim čovek raspolaže.

Izdiže se jedan novi, nepoznati Đilas, koji slapovima osećanja preliva i ravnicu Srema i proplanke Bjelasice.

Za dva dana, 12. juna, Milovan Đilas bi napunio 105 godina. Napustio nas je 20. aprila 1995. godine. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću.

Vreme bi bilo, istorijski opravdano, politički trezveno, ljudski pošteno, da se Milovan Đilas Đido – rehabilituje. Nema država šta mnogo da duma. Vratimo mu čast i očistimo njegovo ime od političke ljage koju su mu zalepili ljudi bez očiju, dara, vizije i bez pameti.

On to ne bi tražio – ali tražimo mi, svi naslednici njegovog bogatstva mudrosti.

Nadam se da se Aleksa neće ljutiti na ovo moje zalaganje.

Evo, između ostalog, i zašto.

“Kroz tvoje patnje, kroz tvoj zatvor – mi idemo na naša cvetna polja. Zamisli cvetnu livadu posle kiše – na nebu dugu u svojim najblistavijim bojama. Jedan kraj duge u Mitrovici, kod tebe,drugi kod nas u Beogradu. Zažmuri kad ti je najteže i osetićeš da ti preko duge prelivamo naša osećanja, našu dušu i našu misao… Za mene, za Aleksu, i ne samo za nas, ti nisi čovek nego pojam, ideja, svih ljudskih vrednosti i mogućnosti.” – istrgnuo sam iz jednog pisma gospođe Štefice Đilas, pisanog pred kraj 1960. godine.

Bolje i više o knjizi govoriće moji dragi gosti – Aleksa Đilas, koji je priredio ovu knjigu, Veljko Stanić, istoričar, i akademik Matija Bećković, dugogodišnji Đidov sagovornik. Hvala im na učešću i pomoći.

Hvala Vama, draga publiko, što u ovom broju, pokazujete poštovanje i interes za ovu divnu knjigu.

Uživajte, pedeset godina nakon poslednjeg pisma Đilasovih, gledajući svetlost duge koja pravi svemirski luk između Sremske Mitrovice i Beograda.

• 
• 
•