POTERNICA ZA ISTINOM

Mnogo propagandnih pilula gutamo svakog dana. Uz mučninu, ali prosto te teraju, guraju u usta ili ruke.

I kada pomisliš da se odvojiš, koliko-toliko, od toga, na dlanu ti ponude – nova otkrića. Nova iznenađenja. Nove senzacije.

Tako se, pre neki dan, oglasio onaj čuveni ratni portparol “oslobodilne fronte” iz Slovenije, čije su fotke u ratnoj maskirnoj uniformi objavljivale beogradske novine, i saopštio: “Da se otkrije politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. To je jedan od uslova za prolaz Srbije u Evropu”. Kacinu su pomogla i tri poslanika Evropskog parlamenta. Dodao je, istina, da postoje i “neka dokumenta o tome”.

I ne znajući šta on tačno kaže, kakva dokumenta ko ima, šta piše u njima (ako ih ima), naša vlast je graknula, kao obradovana: “Vrlo rado ćemo to učiniti. Spremni smo”.

Ministar pravde, samouveren kao uvek, isprsio se: “Kad smo bili u stanju da otkrijemo ko su ubice, ne verujem da će biti problema da se otkrije ko je nalogodavac”.

Kakva pravnička snaga i silina!

Prvo: “Kad smo bili u stanju…” Ko je “bio u stanju”? Selakovićeva partija sigurno nije. Tačnije, ona iz koje je ova nova izrasla. On je još bio mlad, pa se, možda, i ne seća nekih čuvenih izreka. Bolje. Da sve zna – ćutao bi.

Drugo: “Ne verujem da će biti problema…”

Taj optimizam je bez osnova. Deo predizborne pobedničke halabuke.

Jedanaest godina će proći za koji dan (12. marta), od ubistva najdarovitijeg srpskog političara poslednjih decenija. Svi upleteni u ubistvo su u zatvorima, sa decenijskim kaznama. I vođe “crvenih beretki”, i snajperista koji je jednim metkom pogodio u srce, i desetočlana banda “zemunskog klana” i doušnici iz policije, sudova…

Uprkos svemu tome, istraga je počinila na desetine grešaka, vrlo krupnih. Mnoge sekvence strašne drame ostale su nerasvetljene. Tajna. Niko za njima nije tragao. Nije ih otkrio. Niko nije kažnjen.

Niko ne zna kako su to, za kratko vreme, bila tri pokušaja atentata, a da ih niko nije prepoznao.

Niko ne zna kako je učesnik u pokušaju atentata kod “Limesa”, lukavi Bagzi, bio u rukama Đinđićevog obezbeđenja, policije i suda – pa odmah pušten, da mu posao ne bi trpeo!

Niko ne zna gde se Legija skrivao 14 meseci.

Takvih i sličnih pitanja ima na pregršt.

Hoće li novi evropski zahtevi značiti – proces ispočetka?

Ako nema novog procesa, novih saslušanja, novih dokumenata – može li se otkriti politička pozadina ubistva 51 – godišnjeg Đinđića? Da li je ubistvo smišljeno ovde, u zemlji, ili u inostranstvu? Kome se Đinđić i zašto zamerio? Zbog toga što je predlagao novu politiku o Kosovu? Zbog toga što je rekao da neće da bude tuđa marioneta? Zbog toga što je tvrdio da Srbija hoće da zna svoje granice i ima svoj nacionalni identitet?

Ko je, sem “zemunskog klana”, imao interes i potrebu da ga ukloni? Nije, valjda, neko mali? Ako su veliki – oni i dalje odlučuju o našoj sudbini. Ko će, sada, njih prozvati?

Novine javljaju (a ovih nedelja mnogo, nažalost, lažu) da se formira neka komisija koja će sve to istraživati. Priča o njenom formiranju – dosta je smešna. Sastav – vrlo problematičan.

Ako država to hoće ozbiljno da rešava – što bi trebalo, što želimo – neka javno i odgovorno to uradi. Možda će se još jedna velika srpska zagonetka rasvetliti. Ili će ostati još jedna velika srpska tajna.

Pre će, plašim se, biti ovo drugo.