POBEDA! PODELA!

Poslanici vladajuće stranke zatvorili su se u Skupštinu, da je spasu od nasilja neprijatelja.
Perjanice Vulin, Vesić, Martinović hteli su da štrajkuju glađu dok Boško ne stane. Onda su čuli „božji glas“ i odustali.
Poziv poslanika na tu vrstu otpora prihvatili su u i odbornici u nekim opštinama –  Stari grad, Šabac, Paraćin –  i upali da tamo čuče „do slobode“.
Pokrajine veruju u „budućnost Srbije“. U Novi Sad obožavaoci su stigli čak iz Makedonije.
Podanici iz južne pokrajine krenuli su još pre neki dan peške, sa zastavama, da ne zakasne na miting u Beogradu, 19. aprila! Kakva sreća za Kosovare!
Prevoz za dolazak na miting nije plaćen, ali  je obezbeđen. Na stotine privatnih i državnih autobusa rezevisano je za „sendvičare“.
Pritisak ne samo na državne prevoznike nego i na privatne, na taksiste čak, bio je toliko jak da ni iz Pančeva nisu hteli da krenu na put.
Puteve je kontrolisala policija.
Pronašla je „mudro rešenje“: tehnički pregled kola. Naravno – neispravna su.  Sva. Opoziciona bagra vozi neispravne automobile. Namerno da zagađuju životnu sredinu.
Psovkama je sve to začinjeno.  Kao što se radi i u skupštinama, u medijima, u rijaliti emisijama.
Prisile nema. Jer nema Boška.
Pritisci su izlišni. Sve je organizovano.
Prinuda je rezervisana za suđenja i slične nameštaljke.
Prodaja ugleda institucija, morala, znanja, obrazovanja je – stvar slobodnog tržišta.
Principi u svemu tome samo su plastične igračke koje su već otrovali strani proizvođači.
Pritisaka nema. Ko neće da dođe neka samo potpiše da „ne može“.
Poziciju je važno zauzeti.
Presto je, naravno, najvažniji. Kada se jednom osvoji – nema odstupanja.
Primopredaja prestola i vlasti – bez ubedljive pobede na vanrednim i pokradenim izborima – bili bi „izdaja volje naroda“.
„Pobedićemo ih koliko ih god ima… i pet miliona da ih ima“.
„Pokazaćemo šta je budućnost Srbije“.
Prednost valja svuda postići. Svaki poen je važan.
Podgoričane samleti u „Pioniru“ jer su oni državni crnogorski projekat.
Premijerka se predomišlja da zovne uobraženog Plenkovića u renovirani  Beograd.
Predsednik se sprema za Kinu, za Brisel i mnoga „presudna mesta“.  Podgorica, Zagreb, Ljubljana, Skoplje, preblizu su i „pod nogu“, a „situacija u regionu je stabilna“. „Mi smo lideri“. „Najviše smo izgradili puteva“, „najviše investicija doveli“, „najniža nam je stopa nezaposlenosti“…
„Penzije i plate će rasti brze nego što se očekuje…“
Putin je obećao: dobijamo S-300 i migove „koje ćemo reparirati“.
Penušavim šampanjcem zalićemo naše pobede, parlament, puteve, prevarante, podzemljaše, podmetače, plagijatore, podanike, protivnike, potkazivače, pres službe, privatnike, privrednike, preduzimače, pruge, pragove, prelaze, prevoznike, promenade, prijatelje, poreznike, plaćenike, policajce, pukovnike, pripravnike, pešake, preletače, prvoligaše, pisce, parazite, profašiste, propagatore, predavače, profesore, prozapadnjake…
Progona nema, ali se treba preispitati.
Prošlost nas tome uči.
Prognoze su da nas mnoge zamke očekuju.
Pripremamo se kao da će sutra biti rat.
Pobedili smo Srbiju!
Podelili smo Srbiju!
Posle ćemo lako sa spoljnim neprijateljima.