OTVORENO PISMO DR STOJKOVIĆU

“Moj h-indeks 60 (merilo uspešnosti naučnika) i 150 radova nije bilo dovoljno za dopisnog člana SANU”.

Nije dovoljno, doktore, prijatelju moj.

Ti živiš i radiš u Leskovcu.

Ti ne govoriš za televizije i novine svaki dan. Ni svaki mesec. S vremena na vreme, tek.

Ti si lutao po belom svetu, odgurnut od Medicinskog fakulteta u Beogradu i sa nekim nemačkim, engleskim, španskim timovima pravio čuda, kao ono prvo svetsko kloniranje embriona u humane svrhe.

Ti si se vratio iz tuđine koja te je, svojevremeno, proglasila za pet najperspektivnijih naučnika sveta, da bi otadžbini pomogao i darivao joj svoje zvanje.

Ti si pomogao svojim umećem da na svet dođe blizu 800 beba. U Srbiji – bez beba. U Srbiji koja stari i odumire. U Srbiji, u kojoj je predsednik strategiju rađanja postavio kao prvi prioritet, Ti ne zaslužuješ počasno mesto. A Tvoja je misija da učiniš da se rodi i kad je izgubljena svaka nada.

Ti si odavno smislio da se sagradi i razvije Centar za regenerativnu medicinu u Kragujevcu, ali ovi hirurzi našeg zdravstva, planeri na partijske staze, imaju preča posla. Oni su hitna pomoć za promocije, slikanje, otvaranje, aplauze uz šefa… Za deset godina zidanja – nije ni 40 odsto posla završeno. A ćelije – prave čuda. Pomeraju granice. Pre neki dan si mi rekao da će vrednost svetskog tržišta ćelija 2025. godine biti oko 235 milijardi evra! Gde smo mi zalutali?

Ti si, gospodine Miodraže, napisao i divan roman o Srbima s juga, bolan, iskren, otvarajući temu koju dosad niko nije… Ali šta će i to kad ljudi sa Terazija pišu i po dva romana godišnje, u trku, jedni drugima daju nagrade.

Ti kažeš da si objavio 150 naučnih radova. Nisi dodao da su drugi znalci 93.000 puta citirali Tvoja otkrića i saznanja.

I što se sad čudiš da su oni koji imaju h-16 ili h-21, a bezbroj desetina manje radova, ispred Tebe? Ti sa tih h-60, najvećim među svim živim naučnicima u Srbiji, treba da si zadovoljan što si prvi. To Ti je već lepo priznanje. A među ovima koji su prošli “rešeto” kandidovanja ima onih koji ne mogu nabrojati nijedno delo koje je znano, naročito koje je neko otkriće, doprinos nauci Srbije, da bi postali akademici. Biće bruke – ako prođu. A dosta je bruke što su ih prijatelji i kolege, grupaški interesi, samoreklamerstvo, lože i kojekakve smicalice progurali da dođu i dovde. To je “velika pobeda” njihovih kriterijuma, njihove etike, njihove brige za društvo, njihove odbrane Srpske akademije nauka…

Dragi moj prijatelju, ostani takav kakakav si dosad bio. Radi ono što si dosad radio. Još više. Možeš još više. Možeš još dugo. Tek su ti 54 godine. Seti se da ni Teslu nisu primili u Akademiju.

Valjda će se i Srbija probuditi. Jednog dana i pomladiti. Trčaće ti Tvoji klinci. I oni budući.

Znaš Ti dobro da iz urušenog Leskovca nije lako stići do Knez Mihailove, bez obzira što Mihajlovićka “uskoro” završava baš Tvoj koridor. Zgrada u koju je trebalo da uđeš opasana je šinama kojim štuca tramvaj “dvojka”. “Dvojka” je jezgro, srce, žila kucavica. Svaki prozor iz “dvojke” otvara pogled. Svaki vozač iz “dvojke” može da povuče kočnicu. “Dvojka” je simbol moći.

Čekam, s nestrpljenjem, da mi doneseš drugi deo romana “Crničani”. A ja od Tebe uzimam sve. Zahvalno i ponosno. Bez provere i preispitivanja. Jer na tome stoji pečat dr Miodrag Stojković. Dovoljno!