NOVINARI – „RATNI ZLOČINCI”

(“Šest godina istrage protiv novinara”, Politika, 30.XI)

Danima već, u svakojakoj štampi i brojnim televizijskim “ozbiljnim” emisijama, traje jedna nemušta polemika između bivšeg novinara i sadašnjeg poslanika Milovana Drecuna i bivšeg portparola i sadašnjeg zamenika specijalnog tužioca za ratne zločine Bruna Vekarića. Ta javna gnjavaža svodi se, na kraju, na lični obračun koji blamira obe funkcije i, naročito, obe institucije.

Uvažena”Politika” dala je u nedeljnom broju (30. novembra), glavni naslov na prvoj strani (“Šest godina istrage protiv novinara”) i dve cele strane unutra, tom zapenušalom sudaru dva funkcionera. Ali, nije dat odgovor na pravo, važno, najvažnije pitanje: Da li se vodi istraga protiv novinara? Ko je vodi? Dokle je stigla? Šta je njen cilj?

Uključio sam se, sa strane, u ovu temu (ne u njihovu polemiku), zato što sam pre više godina (verovatno tih šest) bio prozvan i pozvan, kao glavni urednik “Večernjih novosti” i direktor Kompanije “Novosti”, da dostavim dokumentaciju tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću o “osumnjičenim” novinarima “Novosti”. Između ostalog, tužilac je tu kuću prozvao, u drugim novinama, da nije dostavila traženu dokumentaciju!

To je bilo – tačno.

A zašto nisam hteo da dostavim dokumentaciju? Da bi bilo autentično i da “nemam naknadnu pamet”, citiraću pismo koje sam poslao dr Vukčeviću i javno ga objavio:

“1. Ne prihvatam inicijativu NUNS da se, posle gotovo dvadeset godina, pokreće tužba i optužnica protiv novinara koji su, po službenom zadatku, bili izveštači sa nesrećnih ratnih područja.

2. Ne prihvatam tužbu NUNS, koja je pokrenuta, tobože, protiv NN lica, a, u stvari, tačno protiv određenih novinara, iz određenih redakcija, jer je NUNS priložio deo tekstova zbog kojih, navodno, treba tužiti novinare, a ispod tih tekstova su imena ljudi – novinara.

3. U nepodignutoj optužnici, koju je inicirao NUNS, ima devet tekstova iz “Večernjih novosti”, sa potpisima autora. Od njih su dvojica već mrtvi, a dvojica su honorarci.

4. Tužilaštvo traži da mu dostavimo dokumentaciju kojom bi se ilustrovala i potkrepila ratno-huškačka uloga novinara “Novosti”. Kako ste to zamislili da ja, ili bilo ko iz Redakcije, bira, prebira, odabira tekstove koji su bili deo optužnice? Koji bi to bio kriterijum od stotine, hiljade tekstova koji su objavljeni? Ko bi to sada bio špijun, insajder, zaštićeni svedok u Redakciji da odabira tekstove kojima će optužiti svoje kolege, žive i mrtve?”

Da još malo pojasnim: tih “nesrećnih devedestih” nisam bio u “Novostima” (deceniju i po bio sam odsutan), nego, upravo, u “nezavisnim medijima”. Ne mogu da branim sve što je u “Novostima” tada pisano (a i u brojnim drugim novinama, pa i u RTS, gde je Drecun radio). Ali – napisao sam tada – ovde branim i novine i profesiju od nepotrebnog, galamdžijskog, plaćeničkog, kvazidemokratskog pokušaja da se novinarima i redakcijama sudi – a da se ne zna tačno za koje delo? Za koji tekst ili tekstove? Za jedan snimak ili celu karijeru?

Navešću primer, koji je baš tada, kada je krenula akcija “Mediji”, izdeklamovala jedna tobože slobodna TV kuća, tražeći “čiste ruke” i “čistu savest”: pokazala je snimak dečaka, koji stoji između tri krstače, a novinar je čitao tekst: “Ovakvi snimci su objavljivani da bi se podsticalo etničko čišćenje”! Strašno! Taj dečak, Srbin, stoji između tri krstače jer su mu, u jednom danu, “zelene beretke” ubile oca, majku i sestru, na kućnom pragu, a brata odveli i do danas mu se ne zna mesto pogubljenja! Taj dečak se vratio pre pet godina na to zgarište, gubilište, groblje, podigao kuću iz temelja i tu živi, mirno, sa komšijama. Umesto da je primer zajedničkog opstajanja, da ga, novog, TV snimi, terazijske sveznalice, novinarske i političke, uzele su njegovu sliku kao primer etničkog čišćena koje su Srbi sproveli!? Slobodno novinarstvo!?

Kome je to, tada, a naročito danas, bilo stalo ili je još stalo, da tom besmislenom istragom dokazuje “evropejsku privrženost”, “globalističku pamet”, “profesionalnu čistotu” i ko zna šta? Još tada je dr Vukčević, za nekim okruglim stolom, rekao: “Obimna građa, koja je do sada prikupljena u predmetu “Mediji”, prema našoj proceni, za sada, ne pruža podatke potrebne za konačnu ocenu navoda krivične prijave”. I još: “Za sada ne postoji pretpostavka za donošenje odluke o tome da li će biti pokrenut krivični postupak”.

Tada sam dr Vukčeviću poručio: “Ova jurnjava za novinarima – ratnim zločincima, bez mape, bez busole, samo je uzaludna potraga od koje ćete ubrzo odustati”.

Od devet novinara “Novosti”, koje je u veštačkoj optužnici tada pomenuo NUNS (jer su novinari bili potpisani, a NUNS je, tobože, podneo krivičnu prijavu protiv NN lica) – danas niko od njih nije aktivni novinar!

Krivica se ne može nikakvom eksperitizom dokazati. Ni domaćih ni stranih stručnjaka. Ne verujem, i kad bi je bilo, da bi ona donela otrežnjenje, izvinjenje i praštanje. Jer, parcijalna je, uska, vrlo selektivna i neproduktivna. Posle toliko godina mraka i magle, konfuzije i nestabilnosti, ona ne doprinosi pročišćavanju savesti, ispiranju rana, potiranju neznanja, umirenju netrpeljivosti, prosvetljavanju pameti…. Ako iz svih drugih postupaka, zbivanja, promena, reformi, saznanja, kajanja, pisanja, igranja, pevanja – nismo naučili istorijsku lekciju, kako ćemo na mrtvim, penzionisanim ili živućim novinarima isterati ratnu pravdu, dokazati učešće u ratnim zločinima i još – genocidu? Kome to dokazujemo? Ko nam to traži? Po kojoj ceni? Šta će srpsko novinarstvo i srpsko pravosuđe dobiti posle toga?

Baš me briga za Drecunove i Vekarićeve doskočice, smicalice i ranjavanja teškim rečima. Neka to preispituju  – državne institucije.

“Politika” bi mogla, trebalo bi (izvinite na zahtevu) da razjasni akciju “Mediji”: da li je Tužilaštvo prikpuljalo građu, da li namerava da podiže optužnice, protiv koliko ljudi, kada? Zar je malo bilo šest godina? Nema razloga da bilo ko beži od odgovora i odgovornosti. Ako ne možemo ili nećemo da razjasnimo ovu sadašnju medijsku pomrčinu, hajde da skinemo zavesu sa onog što se zbivalo pre dve i po decenije. Da ne bude – opet kasno. I opet kajanje. I, naročito, da ovi novinari, čija su se imena pominjala ili se pominju, ne žive u predsoblju sudnice ili ludnice – da li će ih neko goniti i hapsiti. Ovo ugonjenje straha i držanje “lisica” iza leđa – suluda je pravna i ljudska igra!