NJENO VELIČANSTVO KNJIGA

Ovih dana neki ljudi iz sektora kulture, prave od knjige – predmet za smetlište! Ponižavaju je. Cepaju. Ne znaju ni njen značaj, ni njenu ulogu.

Zavrtelo se oko Komisije za otkup knjiga, koju formira Ministarstvo za kulturu. Još u rano proleće izabrali su komisiju, čija imena nikad nisu saznali izdavači. Umesto da, makar po starom običaju, izdavači u maju – junu dobiju spisak šta im je od naslopva otkupljeno, pa da odašalju knjige bibliotekama (koje, takođe, učestvuju u odabiru), a da u septembru izdavači dobiju sredstva, određena budžetom, Ministarstvo je poslalo ovih dana šok poruku: neki članovi komisije za otkup su u sukobu interesa, pa se rad komisije poništava! Kako to nisu mogli ranije, odmah, da znaju? A to se već i prethodnih godina događalo (gospođa profesorica sa Univerziteta predsedavala je komisijom i otkupila svoj udžbenik!).

Greška je ogromna. Niko za nju, naravno, ne odgovara.

Sad izdavači pokorno mole da se prizna i odabir lažne komisije. Jer, nova, formirana i opet anonimna, ako počne iz početka, neće završiti do naredne godine. A pošto su sredstva iz budžeta nepotrošena, spretni Siniša Mali može reći da od uplate nema ništa. I sada svi – ćute. Čak i izdavači. Kao da je knjiga umrla.

Odvajanje nije malo – oko sto miliona dinara! Istina, u poređenju sa 600 miliona evra, koliko je država odvojila da bismo uživali u fudbalskim prvenstvima Engleske, Bosne i Hercegovine, i drugih – to je kap vode, jer bi se od tih TV para moglo u narednih 600 godina odvajati po 100 miliona dinara za knjige! Ali, fudbal je strast, knjiga slast i država ima svoje projekcije.

Praktično: knjige koje su odštampane, recimo, januara 2021. godine ući će u rafove biblioteka u idealnoj varijanti novembra 2022! Skoro dve godine posle izlaska!

Srednji vek! Moć birokratije!

A što se knjge ne bi otkupljivale dva ili tri puta godišnje? Potrebno je odrediti tačne kriterijume, mehanizam, uvesti ljude od znanja i autoriteta, a ne činovnike i partijske gladnove.

Ozbiljna pravila, ozbiljna komisija, mogla bi, imala bi potrebe, da ceo proces otkupa učini ne samo efikasnijim, nego blagotvornijim, plodonosnijim, ozbiljnim. Smanjio bi se agresivni talas estradnih autora, smanjio bi se upliv tračerajske i niže vredne prevodilačke produkcije, smanjio bi se nametnuti broj ,,dopunjenih izdanja“, ispale bi iz konkurencije kompjuterske replike knjiga… Za stotinu miliona dinara biblioteke bi dobile kvalitetnije knjige, znatno više nacionalne literature, korisne i za obrazovanje i uživanje.

Naravno, ako knjigu shvatimo kao lep, koristan, neophodan i dragocen proizvod i poklon. Čuveni Horhe Luis Borhes je govorio da je ,,knjiga čovekov instrument koji zadivljuje“, da je ,,čitanje oblik sreće“ i da se ,,knjiga čita da bi se zapamtila“.

Zato, uz ostalo, knjigu valja negovati.

I biti sa njom, uz nju.