„NI VLASTIMA NE TREBAJU OVAKVI MEDIJI”

Manojlo Manjo Vukotić,
u intervjuu za magazin „Cord”

 

Kao student svetske književnosti bio je urednik u listu Student. Nastavio je da piše u Novostima, gde je proveo više od tri decenije. Početkom devedesetih bio je glavni urednik Borbe, kada je u njoj pisala sva misleća inteligencija i opoziciona javnost u Srbiji. U novinarskoj karijeri dugoj pet decenija, osmislio je i osnovao dnevne novine Blic i Glas javnosti, sa velikim tiražima. Kao glavni urednik Novosti, od 2000. do 2013, vratio je ovim novinama nekadašnju slavu i tiraž. Kao glavni urednik potpisao oko milijardu i osam stotina miliona primeraka novina! I 8,6 miliona knjiga. Poslednje četiri godine je vlasnik ugledne izdavačke kuće Vukotić media.

Vukotići su moćna i veoma poznata porodica u Crnoj Gori, čije poreklo vodi 600 godina unazad. Bili su ratnici, generali, vojvode, serdari, vešti političari, umetnici, sportisti… Manojlo Manjo Vukotić (1938) je bez sumnje, najslavniji medijski arbitar na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Tačnije, najveći majstor u novinarstvu za najveće tiraže dnevnih novina. Rođen je na Cetinju, kao unuk pukovnika Jovana i sin Vukala, diplomiranog pravnika, visokog funkcionera Zetske banovine, koji je doživeo sudbinu najstrašnijih crnogorskih podela: tri brata su početkom Drugog svetskog rata otišla u partizane, četvrti, Manjin otac, u četnike. Sa Zidanog mosta, maja 1945, Vukale je prebegao u Italiju, potom u Ameriku, i sahranjen je u prvom redu ispred manastira Nova Gračanica, u predgrađu Čikaga. U vreme čvrste komunističke vlasti od Manja i njegove majke je traženo da se odreknu oca, odnosno muža, što oni nikada nisu učinili. Upisao je svetsku književnost u Beogradu one godine kada su je, kao najbolji diplomci prve generacije, završili Danilo Kiš i Muharem Pervić. Sve vreme studija pisao je u Studentu, potom je otišao u gradsku novinu, Beogradsku nedelju, pa u Večernje novosti.

„U trenutku kada sam dolazio u Novosti, septembra 1966, Novosti su već imale ime i veliki tiraž. Mereno današnjim aršinima, Novosti su bile pomalo žute novine, bulevarac, tabloid u blažem obliku te reči. Međutim, to je bio mnogo ozbiljniji i odgovorniji uređivački koncept nego što je bilo koji od tabloida danas. Novosti su imale, na primer, preteču svih današnjih rubrika o javnim ličnostima, koja je izlazila svakog dana Klub poznatih. Jednom sam se, kao mlad i još nadobudan, pobunio na redakcijskom sastanku zašto se Lepa Lukić protekle nedelje pojavila u Klubu nekoliko puta. Tada sam naučio jednu lekciju koju nikada nisam zaboravio, a dao mi ju je tadašnji glavni i odgovorni urednik Slobodan Glumac, moj idol i urednički uzor: pozvao me je u svoju sobu, dakle nije hteo da mi to kaže pred svima, i rekao: ”Možda se tebi ne sviđaju pesme Lepe Lukić, ali ona je prodala 400.000 ploča. Neko ko proda toliko ploča mora da bude stalno u novinama. Novosti uvek moraju da budu tamo gde ima najmanje hiljadu ljudi.” A taj urednik “komunističkog žutaća” prevodio je nobelovce sa nemačkog i francuskog jezika!

Novosti su se svojim profilom izborile da, pored novinarskih škola Borbe i Politike, razviju i školu Novosti. Najmoderniju. Najatraktivniju. Generacije novinara su to učile čim bi ušle u redakciju. Svi su kretali od beogradske rubrike. Sećam se kada je došao Dragan Jovanović (posle pisac i kolumnista NIN-a) kao diplomirani filozof, ja sam mu dao da prati zbivanja na opštini Savski venac. Mladi ljudi prolazili su kroz tu školu, učili zanat, pravila profesije… I u tome je razlika između današnjih i ondašnjih novinara. Pored tolikih novinarskih škola i fakulteta, danas ulaze u novinarstvo bez znanja, opšteg obrazovanja, bez mnogo želja i ideja. Hladno i ravno. Važno je da rade. A novinarstvo nije kompjuterska zadaća ili činovnički zapisnik.“

Kada ga je glavni urednik Mirko Stamenković postavio na mesto urednika beogradske rubrike, rekao mu je: Politika ima 100.000 tiraž u Beogradu, mi imamo 90.000. Zadatak je da preskočimo Politiku. Posle godinu dana, Manjo je trijumfalno pokazao da je beogradski tiraž Novosti preskočio Politikin.

Intimno je Vukotić najviše voleo kulturu i sport, a proslavio se i kao novinar i kao glavni urednik koji je umeo da pravi tiraž na političkim događajima i temama:

„U Brozovom vremenu, postojala su neka pravila kojih si morao da se držiš. Nisi smeo da diraš Tita i Jugoslovensku narodnu armiju, ali gotovo o svemu drugom si mogao kritički da pišeš. Lažu da nisi. Naravno, morao si biti spreman i da platiš ceh. Plaćala se cena i za slobodnu reč.

Novouspostavljene i osvojene slobode su se u Novostima prepoznale na svim stranicama – od politike do sporta. Prve su se usudile da krate Titove govore. Pa, Joca Kesar i ja smo sasekli Titov govor na Desetom kongresu SRJ sa 120 stranica na 16! Govori partijskih republičkih lidera na kongresima mogli su da idu samo na jednu stranu. Ili, na srednjim stranama objavljivane su fotoreportaže i foto-vesti iz zemlje i sveta, ali celom visinom i neka lepa devojka. Vozači kamiona sekli su te golišavke i lepili ih na šofer šajbnama. A tiraž , više od 300.000 primeraka. Znaš ko je publika, koga “gađaš”, koga osvajaš… Na čelu redakcije stajali su jaki profesionalci. Uspravno. Gromobrani. Branili su koncepte, ideje, misiju. Bez toga nema novinarske slobode, ni u najcvetnijoj demokratiji…“

Kao da se ni u poslednjih dvadesetak godina demokratske vlasti, procenjuje Vukotić, nije mnogo toga promenilo:

„Svaka višepartijska vlast htela je da utiče na novine, da budu njoj verne. Slepilo sujete. Zabluda skorojevića. Ambicioznost neinteligentnih. Navaljivali su razni: i vođe, i lideri, i savetnici, piarovci, dosadnici… Odbij! Napraviš branu, profesionalnu, i nema prolaza. Jednom su hteli iz kabineta da zaustave intervju sa Tadićem jer ne prihvatam njihov naslov. Dobro, rekao sam, nema intervjua. Ja uređujem novine, a ne vi. Ne dopada vam se, smenite me. I – dobiješ. Traže u vreme izborne trke da izveštavamo i slikamo kao, tobože, studente koji ispred kuće Tome Nikolića protestuju i traže mu diplomu. Nemate bolji potez? Nećemo to da radimo. Nećemo da radimo ono što kabineti traže. Imamo koncept. Imamo stavove. Imamo svoju vernu čitalačku publiku. Njoj odgovaramo. Bez nje i mi smo službenici u kabinetu! Nema sluganstva. A, da li ću da budem glavni urednik – baš me briga. To mi je privremeni zadatak i nije doživotna senatorska uloga.“

Zbog tako velikog iskustva i svih bura, Vukotiću priča o novinarskoj cenzuri izgleda danas smešno:

„Ne može novinar da ima autocenzuru ako vidi da je njegov urednik i njegov glavni urednik nemaju. A većina glavnih urednika to danas ima, nažalost. E, to nije novinarstvo. Čak ni njegova plastična replika. To je kao da umesto Lubardine slike imate goblen te slike. Sitan vez. Zato, uz ostalo, danas i vlada teorija da moraš da budeš uz vlast da bi pravio novine. Glupost! To nije dobro ni za vlast ni za medije. To se pokazalo i u vreme najveće Miloševićeve svemoći: mediji nezavisni od vlasti imali su oko 650.000 primeraka, a državni znatno manje.“

Znao je Vukotić kada nešto treba prećutati danas da bi bilo objavljeno sutra. Umeo je mudro da iskoristi informaciju koju je trebalo sakriti zarad višeg cilja i interesa. Nije išao grlom u jagode. Imao je sluha za dobru temu koja će zanimati ljude, bez obzira na socijalni status i obrazovanje. Zbog svog osnovnog novinarskog principa da bude u službi istine, ne može da razume ono što je danas na sceni:

„Neshvatljivo mi je da, u gotovo svim novinama, može da se čita tolika količina laži i izmišljotina i da se koristi takav rečnik da je to nenormalno. To više nije novinarstvo. Ono je izgubilo svoje osnovne postulate, osnovne ciljeve, osnovne obaveze.

Lako je, dokumentovano, danas govoriti o tabloidizaciji srpskog novinarstva. Ona je došla čak i do Politike. Ali, još je bolnije, teže, govoriti o tabloidizaciji Srbije, njene politike, njenog društva, njene kulture, njenog obrazovanja… Ti vodoskoci laži i obmana, svakog dana “zalivaju” stotine hiljada ljudi. Ako u medijima imamo – a imamo – jalove glavne urednike, uplašene i siromašne novinare, primitivne i privremene vlasnike medija – onda ti mediji ne mogu da imaju ugled, snagu, poverenje, tiraž… U tom ambijentu se razmnožavaju, uz ostalo, dve teze, dva pravca. Prvi: ako si uz vlast – imaš sigurnost. Drugo: ako forsiraš estradu i žutilo – imaš tiraž i zaradu. Obe su – lažne. Obe demantuje realnost. Danas u Srbiji, od dnevnih novina, samo Informer (za 20 dinara) ima više od 100.000 prodatog tiraža. I Novosti, i Blic, i Kurir, a naročito Politika, su ispod 60.000 prodatih primeraka. Sva tri-četiri njuz nedeljnika ne prodaju 35.000 primeraka! Ukupni tiraž je manji nego pre četiri godine – gotovo duplo! Dakle, ozbiljne moći medija nema. Ne igraju ozbiljnu ulogu. Postali su – epizodisti. Liči to na lutkarsko pozorište. A to je, onda, skupa, mnogo skupa dečija igra. I za to će se platiti visoka cena. Mnogo lakše je bilo upropastiti, naprimer, tiraž Novosti i srozati ga za pola, nego što će, bilo kome, biti da ponovo napravi od njih ozbiljne i tiražne novine.

Na primedbu da se ta moć štamparskih medija preselila na drugu stranu, na internet i na drušvene mreže, sagovornik CORD-a uzvraća:

„To je samo delimično tačno. Možda sam konzervativni predstavnik stare škole, ali ne verujem da će u polupismenoj, nerazvijenoj Srbiji sve te društvene mreže i internet nadigrati novine. Oni imaju rasprostranjenost, površnu i nepotpunu informaciju – i ne mnogo dalje od toga. Štampani mediji moraju da pronađu mehanizme kako da se nadmudruju sa društvenim mrežama. Za to je potrebna idejnost, kreativnost, mašta, volja, koncept… Ali, nema predaje i poraza. Front je otvoren…

Jedan od tih “otvorenih frontova”, za Vukotića je kultura i obrazovanje:

„Ne postoje više, gotovo, strane za kulturu. To su, strane i strane – za estradu. Više se, redovnije, iz dana u dan, piše o nekim silikonkama, o ljubavima dece pevača, rođendanima, kostimima – nego o pozorištu i knjigama. Jeftino, loše, neukusno, zarazno bolesno… Kad se prisetim da je, na primer, pre 30 godina, pozorišni kritičar Novosti Žarko Komanin uveče, posle premijere, odmah pisao 35 redova kritike, da bi već ujutro bilo u novinama, pitam se: a što to ne bi tako radili i sada? Sada nema više ni stalnih kritičara pozorišta, filma, knjige… Nema imena. Niko ti nije vodič, orijentir, vaspitač. Stotine škrabala vežba, a imena su se povukla. Proterale ih – uredničke neznalice. Za publiku se pišu – vodiči neukusa. Tobožnje kulturne rubrike postaju buvlje pijace.

Mnogi ne znaju da je Manjo autor nekih legendarnih naslova u novinama, koji su ušli u studentske udžbenike za Fakultet političkih nauka. Novosti su Manji bile otac i majka. Sve ostalo su mu bila deca. Pad tiraža ovih novina teško doživljava, ljudski i profesionalno:

„Postoje neki korisni, spasonosni potezi, koji se moraju odmah povući. Štamparija Borba je “proizvođač” 75 odsto novina Kompanije Novosti, a ona je 80 odsto državna. Kao što država ima u Novostima 30 odsto, a u trećoj kompaniji “Borba” – 100 odsto udela. Njih treba spojiti u jednu kuću koja će se zvati Novosti. Kuća Borba odavno ne postoji. Ne postoji matični list Borba. Mora se država dogovoriti sa vrećinskim vlasnikom Novosti Mišom Bekom kako da se to reši.“

Neminovno je pitati ga zbog čega on nije to rešio dok je bio direktor i glavni i odgovorni urednik Kompanije Novosti. Odgovor glasi:

„U dokumentaciji postoji prvo pismo koje sam uputio Vladi Zorana Živkovića, 2003, da se te tri kompanije spoje. I da se zovu se – Novosti. Pisao sam, redom, i kasnije saveznoj i republičkoj vladi. Svi su se slagali da to treba da se uradi, ali niko nije hteo da to izvede. Kada sam došao na čelo cele kuće Novosti, oktobra 2000, sve je bila jedna državna kuća – tzv Savezna javna ustanova “Borba”. Njome su upravljali – julovci. Novosti su se utopile i izgubile, čak, status akcionarskog društva, stečen 1992. godine. Kuću su bili upropastili, u svim segmentima – finansijski, organizaciono, profesionalno… Morali smo je obnavljati – kao posle rata. Neku godinu kasnije, u dogovoru sa saveznom vladom, napravljen je kompromis, ali i zaokret: stvorene su tri kompanije. Novostima sam vratio – akcionarstvo, a kao “nadoknadu” dobio četiri polupropala preduzeća. Ali, nova obnova je bila moguća. I izvedena je.“

Vukotić je tada verovao da će dogovori sa državom biti lakši i brži i da će ona sama izaći iz medija, kako je i proklamovala:

„Nije htela! I dalje je verovala da je to sve njeno. Ništa nije vraćala, ništa nije davala. Odlučio sam da tužimo državu Srbiju i da dobijemo u Kosovskoj ulici (novi deo kuće), oko 10.000 kvadrata. Posle se priključila i Štamparija Borba (100 odsto državna), za svojih 6.000 kvadrata. Sve je izrađeno parama ova dva preduzeća. Bez ijednog dinara države. Dobili smo, dva puta na sudu, iako su veštaci bili odabrani od suda. Na kraju je neki glavni sud odsekao da je to sve državno i da nema više žalbe. Mislim da ima. To bi trebalo tražiti i dobiti. Ne volim reći – preko Strazbura. A što ne bi država priznala pravdu? Pa, nije u komunizmu to moglo biti naše. Ali, danas može. Kao i u hiljadama preduzeća. Što to ne može biti neka vrsta restitucije? Država vraća vile, hotele, palate privatnicima, vraća hiljade hektara zemlje crkvi, vraća salaše Nemcima u Vojvodini, što ne vraća ovo onima koji su to gradili, dali svoj novac, svoju zaradu, svoj rad?! Ovako, posle 70 godina postojanja i rada u toj kući, Novosti nemaju niti jedan svoj kvadratni metar! Kao što je i Politika gradila kuću od 25 spratova, pa joj banka, zbog kredita i kamata, uzela kuću i pretvorila je u podstanara! A da država, na primer, vrati Novostima taj prostor, Kompanija bi bila bogatija za makar 30 miliona evra. Zdravija, ili, bolja udavača. Ali, neće, “drži se i za vazduh”, što bi rekao Šotra. Strastveno hoće da upravlja, preko svojih nadzornih odbora (kojima te kuće daju visoke apanaže), a nije dala i ne daje ni jedan jedini dinar. Nije zdravo!“

Od Tita do Vučića, nema tog političara kojeg Manjo Vukotić nije upoznao, poznavao, sa nekima se i družio. U prisećanju na one sa kojima je bilo teško ili lako razgovarati, ređa:

„Nije bilo prijatno imati posla sa Stanetom Dolancom, kao ni sa Nikolom Ljubičićem, koji je izigravao drugog Tita. Ili sa Brankom Mikulićem. Bilo je lako dogovarati se sa Stipom Šuvarom ili Vidojem Žarkovićem, dobiti od njih dragocene informacije. Sećam se vrlo vrednog razgovora sa Milovanom Đilasom u istoj kancelariji Borbe u kojoj sam ga kasnije nasledio. U vreme Miloševićeve vlasti bilo je i pristojnih ljudi sa kojima se moglo sarađivati, od mladih Ivice Dačića i Gorana Perčevića, do Milutina Mrkonjića ili Dragana Tomića. Nikada nisam razgovarao sa julovcima, jer je to bila najzloćudnija partija koja se pojavila. Kasnije, među takozvanim demokratama takođe je bilo drznika, osiljenih, osionih. Najlakše mi je bilo sa neponovljivim Zoranom Đinđićem, sa kojim sam imao dnevnu komunikaciju, ako je trebalo. Sa Borisom Tadićem sam mogao uvek otvoreno da razgovaram. Kad su došli naprednjaci, zna se, ja sam ubrzo otišao…

Mnogo je na toj dugoj, stalno pokretnoj traci koja ume da se ubrzava a retko kada da stane, bilo sagovornika. Nije sve sa političarima, naravno. Sreo sam, upoznao ili postao prijatelj sa mnogo pisaca, glumaca, slikara, biznismena, sportista…“

Nema šanse da Manjo ne radi. Kaže da će život završiti radeći. Svakog dana odlazi na posao u svoju izdavačku kuću Vukotić media, u centru Beograda, u kojoj je za nepune četiri godine postojanja objavio više od 70 vrednih i zanimljivih knjiga.

I, kao uvek, optimista je:

„ Sve sam želje ispunio. Možda je neka i ostala. Sve bih, gotovo, ponovio. Sreća je moj saputnik. A rad – moja legitimacija. I, još uvek lepe snove sanjam.“

Radmila Stanković

• 
• 
•