„MEDIJI SU POSTALI KURTIZANE VLASTI”
Manojlo Manjo Vukotić,
u intervjuu za Nedeljnik
Sada je deset sati, u većini redakcija počinje kolegijum, šta biste vi prvo rekli? Šta bi bila vaša naslovna?
Nijedna prva strana koju vidite danas, a i mesecima unazad, ne bi bila u mojim novinama. Pogledajte: momak je osvojio zlatnu medalju na Olimpijadi, postao heroj u Srbiji, a posle tri dana, dve novine na naslovnoj strani objavljuju da boluje od teške bolesti, epilepsije. U zemljotresu u Italiji pogine 270 ljudi, a naslov u tiražnim novinama: “Udar u 3.36”. A udar bio dva dana pre toga.
Najčešće, već na prvim stranama novina, vidi se da to danas više nije ozbiljno novinarstvo i da se pobeglo od profesije, od etike i udavilo u neznanju i improvizaciji. Kada bi se to dogodilo u novinama koje ja potpisujem (a teško bi se dogodilo), prvo što bih rekao u 10 bilo bi da onaj ko je to napravio napusti kolegijum. Zauvek.
Da li je tu problem u novinarima ili u čitaocima?
U državi u kojoj su svi kriterijumi prestali da važe – sve je problem.
Danas su sve novine pretvorene u tabloide. Još samo “Politika” i “Danas” to nisu postali. Ako neko hoće da pravi ili osniva tabloide, onda mora ozbiljno da prouči kako se to u svetu ozbiljno radi. Takve novine su najpoznatije i najtiražnije u Engleskoj.
Bio sam u “Dejli mejlu”, čiji su vlasnici bili zaintersovani da kupe “Novosti”. Tada su imali tiraž 2,1 miliona primeraka i 2,6 miliona vikendom. Pitao sam glavnog urednika da li je tačno da u redakciji sede i advokati. Rekao je – da. Advokati procenjuju koliku kaznu će da plate ako napišu da se princeza švalerisala sa konjušarem i da li se to isplati objaviti.
A ovde, ako na naslovnim stranama tri meseca imamo ko je ubio pevačicu, a nemamo nikakav rezultat, šta je cilj? Tiraž, marketing, politički poeni onih što su se busali da će slučaj rešiti za dva dana… Štetu porodici ne plaća niko. E, u tome je, između ostalog, razlika između ozbiljnog tabloida i amateriskih družina – novinarskih i političkih.
Govori li to onda da mediji u Srbiji više nemaju nikakav uticaj na kretanja u društvu, na neke procese?
U neodgovornom društvu i kod neodgovorne vlasti ne može se očekivati da novine budu dobre i odgovorne. Neprestano traje ta zabluda da novine mogu da budu ozbiljan korektor društva u kome, ponajčešće, vlast ili vodeće partije biraju glavne urednike, glavni urednici biraju poslušne urednike, urednici poslušne saradnike. To je, nažalost, začarani krug iz kog još uvek nema izlaza. A izlaz postoji.
Kako je bilo biti novinar u Titovo vreme? Novinari su na neki način tada bili društveni radnici, a opet se, bar svi iz starije garde, sećaju tog vremena kao zlatnog. Šta je to bilo dobro?
Imali su zvanje društveno-političkog ili javnog radnika. Ali, razlika je ogromna, jer ovako nikad nije bilo. Kakav god bio rigidan komunizam, a nije bio onakav kako mnogi pišu i pričaju, čak i kad je partija birala glavne urednike i kad je Udba imala svoje špijune u redakcijama, imali smo odlične novine, sjajne urednike, visoke profesionalce. Nije se smelo udarati na Tita i na JNA, ali se partija mogla kritikovati koliko god hoćeš. Jovan Kesar i ja smo u “Novostima” išli po Srbiji i počesto su, posle naših tekstova, padali partijski sekretari ili opštinskih predsednici. Ali, mi zbog toga nikad nismo pali. Dolazile su pretnje, opomene, pa i kazne, ali išlo se dalje. Tukli smo se.
Kako se tada dolazilo do informacija?
Išao si na teren i istraživao. Kopao. Nisi sedeo i “guglao”. Novinarstvo ti je hleb, poziv, izazov, strast, zadovoljstvo… A onda nema dremanja.
Nije stizala koverta ili fascikla sa pripremljenim tesktom koji mora da se objavi?
Neću da kažem da nije stizala. Novinari su, ponekad, zbog toga plaćali ceh. Branko Stošić je, na primer, nastradao kada je Stane Dolanc biran za sekretara partije pošto je u novinarskoj sobi rekao: „Kako je moguće da ovaj debeli ponovo bude generalni sekretar?“ I onda javljaju Branku da ga zove Dolanc. Ovaj kaže: „Ma, beži tamo, kakav Dolanc, nema šta sad da radi nego mene traži“. Drugi put ga zovu, kažu: “Dolanc te čeka”. Branko siđe, a Dolanc mu kaže:“Hteo sam samo da vidim kako izgledaš ti koji pripadaš beogradskom podzemlju koje mene potkopava“. Nakon toga stiže naredba da se Stošić partijski kazni. Premeste ga u drugu rubriku. Ili: u Zagrebu je, maja 1971, sudski zabranjeno izdanje “Novosti” jer je na karikaturi Ranka Guzine nacrtan kockasti stolnjak, kakvi su tada bili uobičajeni u kafanama, a to je protumačeno kao sprdnja sa šahovnicom. To je bila prva zabrana dnevnih novina u SFRJ.
A kad ste vi ušli u Novosti, šta su vas savetovala ta velika novinarska imena, poput Slobodana Glumca?
Nešto sam već bio „skuvao“ iz novinarstva u “Studentu”, gde sam ostavio četiri godine. Onda sam, u 24-oj godini, postao profesionalac u “Beogradskoj nedelji”. Bio je to 1. septembar 1963. Tri godine kasnije, istog dana, ušao sam u “Novosti”. Dakle, danas kada “Nedeljnik” objavljuje ovaj intervju, prošlo je tačno pola veka. Tada se morala proći redakcijska škola, škola “Novosti”. Postojala je i škola “Politike”, kao i škola “Borbe”. Ali su “Novosti” bile najmodernije. Kad savladaš tu školu, onda te raspoređuju tamo gde misle da si najkorisniji i najbolji. Tako sam, sa nepunih 28 godina, postao najmlađi skupštinski izveštač.
Kako su izgledali ti kolegijumi sa Glumcem?
Prvo je bilo preslišavanje: šta imaju “Novosti”, a šta imaju drugi. Prvo pravilo: moraš biti prvi. Ako su nas drugi pretekli – sutra moramo biti drugačiji. Drugo pravilo: šta je ono što sutra prodaje “Novosti”. Ne sednice, ne konferencije za štampu, jer to imaju svi. Svoje, samo svoje. Taj nagon da moraš da radiš, da budeš najbrži, bio je pokretački. Danas nema te vrste izazova, inspiracije, ljubavi prema novinama. I to je jedan od razloga pada novinarstva. Boleština ima još mnogo. Pre svega, neprofesionalizam. Potom: površna tabloidizacija, lažna privatizacija, tobožnja neutralnost, tortura administracije, partijsko kadriranje, autocenzura, plemenska demokratija, neobučenost, samouverenost neznalica, ekscentričnost ludaka, izbijanje taloga, povratak vampira i veštica prošlosti…
Kuda onda to vodi? Nestajanju novinarstva?
Nestajanju pravog, profesionalnog, novinarstva. Čitati danas neke novine ili gledati televizije isto je što i tuširati se ispod kanalizacionih cevi. Mediji postaju informativni “černobili”. Postaju – kurtizane vlasti. Postaji – samousluge u kojima se kupuje sve upakovano u celofanu, a ponekad i sa crvenom mašnicom.
Zašto je novinarstvo praktično prva žrtva demokratije? Da li je nova demokratska vlast DOS prva pala na ispitu da nešto promeni?
Bila je varka što smo mislili da nove demokrate neće želeti da imaju kontrolu nad medijima, da biraju glavne urednike… Mislili smo: obrazovani su, mladi, pošteni… Ali, od prvog dana je bilo jasno da ni njih ambicija da uređuju novine neće sasvim zaobići. Ipak se mora priznati da su u odnosu na svoje prethodnike i nasledike to bila znatno bolja vremena. Pošteno treba reći: za pola veka koliko sam proveo u novinarstvu, od čega sam polovinu vremena bio na mestu glavnog urednika, vreme u kojem je Koštunica bio premijer je bilo najslobodnije i tada je, zaista, taj posao mogao da se radi bez pritisaka.
Đinđić je, takođe, znao pravila igre i hteo da oslobodi medije uticaja politike. Ali, on se okružio lošim saradnicima i savetnicima, koji su znali da prave strašne gafove. Tako su mi, jednom, nekoliko meseci posle Petog oktobra, poslali tekst, napisan, opremljen, o dvojici radikala koji su počinili, svojevremeno, neke zločine u Bosni, a jedan se tih dana slobodno šetao Beogradom. Kažu mi dvojica čauša koji su doneli pismo: “Ovo treba da se objavi sutra”. Pročitam tekst i odgovorim: “Ovo neće ući u ‘Novosti’. Nemojte se više mučiti da pišete i donosite ovakve tekstove. Ako neko misli da će tako da se radi – neka me odmah smeni”. Telefoni su se usijali. Tekst je, nekoliko dana kasnije, objavljen u drugim dnevnim novinama, tako sitnim slovima da se nije moglo ni pročitati.
Od toga kako se glavni urednik, kao dirigent redakcije, odnosi prema politici, prema vlasti, mnogo zavisi. Na tome se sve lomi. Ti si tu ili general ili pozornik. Smešno mi je kad danas čujem neke urednike ili poznate novinare, ili te kvazikolumniste ili kvazipolitičare koji govore o autocenzuri. Ako glavni urednik nije sam autocenzor, onda ne mogu to da budu ni njegovi urednici, ni njegovi novinari.
Danas u redakcijama vlada neki strah. A vlada zato što su male plate, svi su osiromašeni, prostora za prelazak iz jedne u drugu redakciju nema, ukidaju se radna mesta, ne napreduje se ni profesionalno ni ekonomski… Nema više različitih uređivačkih politika, pa da se opredeljuješ prema svojim ubeđenjima. I to onda novinare tera na sluganstvo, pokornost, mrtvilo, šablon. Teme se dobijaju u kabinetima ili skidaju sa interneta – ubice novinarstva.
Sećate li se kako su novine izgledale 10. marta 1991? Politika je pisala o „rušilačkom pohodu“, Ekspres o „divljim demonstrantima“, a Borba? Je li trebalo hrabrosti da se pusti fotografija Peđe Mitića sa Draganom Srdić? Jeste li tada shvatili u šta ulazimo? I kako je uopšte došlo do te naslovne strane?
Ko bi to mogao da zaboravi. Iako “Borba” nije izlazila nedeljom, a 9. mart je bila subota, organizovao sam da 20 novinara i fotoreportera krene na zadatak. Za svaki slučaj. Nije se tada baš znalo šta sve može da se dogodi i da će taj dan imati takav značaj. Napravili smo vanredno izdanje “Borbe” – najobjektivnije, najprofesionalnije, imali sve što se dogodilo tog dramatičnog dana, pa i tu čuvenu Peđinu fotografiju. Rezultat toga: “Borba” je pre 9. marta imala prosek tiraža 45.000, a posle četiri dana došla je na 165.000. Impresivna slika koju držim u svom albumu: prvi put gledam red ispred kioska da bi se kupila “Borba”.
A da li su Novosti smele da prežive „Siroče na majčinom grobu“ Uroša Predića ili čuvenu fotografiju iz Berana nakon bombardovanja?
Od te fotografije iz Berana, DOS je, u vreme kampanje, pravio razglednice. To je bila najbolja ilustracija čime se režim i kako banalno služio. Na toj slici vide se iste glave po nekoliko puta. Kompjuterska montaža. Ma kakva kompjuterska – politička! Ulizička. Podanička. To je najsramnija godina u istoriji “Novosti”.
Vi ste ipak ušli u Novosti 5. oktobra?
Bila je to partizanština. Tri meseca sam bio uz Đinđića i rukovodstvo DOS, ali niko nije rekao ko će šta da radi kada se završi “revolucija”.
Ne stidim se DOS, nisam od onih koji ga danas kritikuju. DOS je bio sastavljen od partija različitih opredeljenja. Svima je bio isti cilj – da se sruši Milošević. Nekoliko dana pre Petog oktobra bilo mi je jasno da se ide do kraja. Ako bude krvi – bude. Odustajanja nema.
Uveče, 5. oktobra, pitao sam Đinđića: “Ko će da ide na RTS i da kaže: Srbijo, srećna ti demokratija“. Nisu imali odgovor. Tako se dogodilo da se Koštunica, sa potpuno nepoznatim novinarom, pojavio u jedan sat na RTS. Dok se pio šampanjac u Skupštini Beograda, kažem im: “Ljudi, sutra moraju da se pojave novine”. Na to će Đinđić: “Evo ti i Čeda idite pa vidite”. Morao sam da uzmem pismo sa najvećim pečatom koji sam ikad video da bi me obezbeđenje “Borbe” pustilo u zgradu. Izbacio sam direktora štamparije, pozvao majstore da pokrenu mašine, u “Novostima” okupio grupicu od 20-tak novinara sa kojima sam isplanirao broj za sutra, pa onda i “Borbu”, pa “Sport”, pa specijalno izdanje sa fotografijama… Izigravao sam Savu Kovačevića.
Tako sam, privremeno, preuzeo “Novosti” i celu kuću “Borbe”, koju je do tada vodio julovac Žika Đorđević. Njega su 5. oktobra popodne izveli sa gas maskom i u uniformi da bi ga spasili, kao što su glavnog urednika “Novosti” Čukića odveli kolima Hitne pomoći. Eto toliko su bili hrabri i odani kući…
Nekoliko dana kasnije, redakcija je tražila da sama izabere glavnog urednika. Raspisan je konkurs. Rezultat anonimnog glasanja bio je: 136 za mene, 42 za protivkandidata. Dakle, jesam ušao u “Novosti” na predlog i uz podršku lidera DOS, ali nije me DOS postavio za glavnog urednika, nego me birala redakcija. I tako još tri puta kasnije.
Kakav je bio vaš odnos sa Đinđićem?
Đinđić je bio izuzetno inteligentan, obrazovan, čovek za masu, pokretač. Duboko sam verovao u to što je planirao da uradi. Bio je veoma pragmatičan. Iznenadio sam se kada je rekao da Koštunica treba da bude protivkandidat Miloševiću. Jer, tvrdio je, Koštunica je jedini koji nije bio s njim u kontaktu, koji nije bio na njegovom kauču, koji je čisti opozicionar. Nije krio da ima stvari oko kojih se ne slažu, kao što je nacionalna politika, ali prevladalo je to što Koštunici niko nije mogao da ospori apsolutno čiste ruke.
Naravno, slutilo se još tada da će ta njihova netrpeljivost ubrzo izbiti na površinu i dovesti do rascepa demokratskog bloka. Tu su koreni iz kojih danas klijaju poražavajući rezultati za demokratske stranke. Đinđić je bio najinteligentniji političar kojeg je Srbija imala u poslednje dve-tri decenije. Srbija bi sa njim izgledala potpuno drugačije. Ali, šta je bila mana kod njega i celog dosovskog bloka? Oni su se, praktično, celu deceniju pripremali za vlast, ali kad su je uzeli, nisu znali šta će s njom.
Čak ni Đinđić nije uspeo da se snađe u tom haosu?
Nije imao oko sebe ekipu koja je mogla da ga prati. U poslednjih 25 godina nijedan naš predsednik ili premijer nije imao dobar kabinet, ni dobre savetnike. To je prosto neverovatno. Kad biste sad uzeli listu od Miloševića do Vučića, videli biste da su to ljudi koji nisu dorasli ulogama. Samo, Đinđić je ipak uvideo ko mu stvara probleme. U jednom od poslednjih susreta rekao mi je da će šef Biroa za informisanje da ide za Beč i da se više neće vraćati. Ali, bilo je prekasno.
Đinđić je ubijen, a vi ste morali da pravite i potpišete tu naslovnu stranu…
I prvu i još mnoge strane. Tog dana, održan je brifing u Vladi, na koji su pozvani glavni urednici. Preneto im je šta se dogodilo, ali i šta bi trebalo da se radi. Sedeli smo, tako, svi, kao mumije. Otvorila su se vrata. Prvi je ušao Žarko Korać, potpredsednik Vlade, za njim Branislav Lečić, ministar kulture… I treći – Beba Popović. Crno odelo, bela košulja i crna kravata… Kažem, gotovo naglas: “E, sad je sve gotovo, moj Đinđiću! Dvaput će te sahraniti”. Nikad više nisam došao na te brifinge.
Zar i devedesetih, da se vratimo na njih, nije postojao strah? Ima ona priča da je Arkan ušao u Borbu jednog dana…
Da, zbog teksta koji je napisan, u kome je rečeno da je on kriminalac koji je “radio” u Švajcarskoj i Švedskoj. Došao je nenajavljeno. U maskirnoj uniformi, opasan slušalicama i antenama. Pozdravimo se, čak i ljubazno upitamo za familiju, po crnogorskoj liniji smo i rođaci… A kraj njega sedi tip, drži hekler preko nogu. Odmah pređe na stvar: “Taj što je napisao taj tekst, znam da je u Bosni. Kaži mu da, ili ostane tamo ili pređe u muslimane”. Dogovorimo se da “damo priliku i drugoj strani”, ponudimo mu intervju u kojem će objasniti šta je istina.
Je li taj intervju urađen?
Jeste, za subotnji broj, znači dvobroj. Bio sam na putu, urednik nedeljnog broja Grujica Spasović zove me i kaže: “Intervju je dobar, okej, solidan, nema nekih bezobrazluka. Ne treba ništa da ga kratim”. Izađe “Borba”, čitam intervju na celoj strani, a poslednje pitanje glasi: „Šta biste danas uradili Hrvatima?“ Odgovor: „Je..o bih im majku majčinu.“
To je taj teret koji moraš da podneseš ako hoćeš da budeš urednik. Da trpiš pritiske, i od vlasti, i od političkih neistomišljenika, i od kolega i od prijatelja, i od takvih kao Arkan. Moraš da znaš šta je najbolje za novine, za novinare, za publiku koju imaš. Tako su mi, i kad sam došao u “Novosti” 2000-te, najveći radikali u redakciji govorili da izbacim radikale. A ja sam rekao: “Radikali ostaju u novinama jer Šešelj ima 700 – 800.000 glasača”. Mnogi i danas misle da je uređivanje – čitanje tekstova. A to je mukotrpan i stvaralački posao. Samo dobro uređivan list je dobar list.
Jeste li imali mnogo pretnji?
Za vreme Miloševića nisam mogao da budem glavni urednik opozicione novine, a da nemam ogroman pritisak. Dobijao sam pisma u kojima me proglašavaju srpskim izdajnikom. Pismo u kojem mi kažu: „Pređi kod svoje braće u Hrvatsku i povedi svoju porodicu da ne bi ostao bez poroda“. Potpis – jednom „Crna ruka“, drugi put „Beli orlovi“. Dobio sam jednom metak, ostavljen u koverti na portirnici “Borbe”. Pomisliš naravno: Da li će deci stvarno da urade nešto? Da li je mogao da me ubije? Naravno da jeste. Eto, nije. Nisam šurovao sa njim kao neki. A znam da nisu postojale novine koje su prema Miloševiću bile žešće, oštrije, agresivnije, borbenije od “Borbe” u tom trenutku.
Jeste li se poznavali s Miloševićem?
Znali smo se iz studentskih dana. Ja sam radio u “Studentu”, a on je bio član Univerzitetskog komiteta. Za sve vreme, dobio sam samo dve poruke od njega.
Šta je bilo u tim porukama?
Poslao ih je po posrednicima. Oba puta mi je poručio: „Manjo, što se tiče mene, slobodno me napadaj. I moju politiku, isto tako. Samo, molim te da mi ne diraš decu.“
Da li ste se sretali?
Samo jednom, u Predsedništvu, na sedmojulskoj svečanosti.
Vas su tada optuživali, kao neke medije danas, da radite sa strancima?
Govorili su, pa i pisali, da svako jutro dolazi američki ambasador kod mene i naređuje šta u “Borbi” treba da se piše. A za te četiri godine, koliko sam ja bio glavni urednik, američki ambasador nije nijednu jedinu sekundu proveo u “Borbi”. Razgovarao sam sa Cimermanom. Naravno, to je bio moj posao. I zašto ne bih razgovarao? Da neće da me prevede u CIA? Jedino što nikada nisam išao na proslavu 4. jula. Nisam amerikanofil. Rusofil sam.
Da li su pritisci bili jači kada ste pokrenuli Blic?
“Blic” se pojavio gotovo iznenada, mada sam uređivački koncept spremao šest meseci. Krenuli smo 16. septembra 1996. Desili su se protesti zbog izborne krađe, “Blic” je izveštavao o tome slobodno, davao prostora opoziciji, i tiraž je počeo da raste. To nije bio rast nego – eksplozija. Posle mesec dana – 100.000, posle dva meseca 200.000. Postali smo najtiražnije novine u Srbiji. Prohujalo je 20 godina od tada.
Kako ste reagovali na ono pismo vlasnika, stranog gazde Blica, koji se Miloševiću izvinjavao zbog vaše uređivačke politike?
Strani vlasnici su se i u početku bunili što narušavam dogovoreni koncept, što dajem više strana politici. A morao sam: Srbija je bila na nogama. Ipak, vlasnik je jednog dana išao na neko preslišavanje u Vladu, gde su mu rekli da ne mogu da postoje tako opozicione novine i napisali mu uvodnik koji je on potpisao. Podneo sam ostavku jer nije bio moguć, nije bio prihvatljiv takav zaokret. Sve što sam radio do tada, sa jednom vrlo mladom ekipom, u nenormalnim uslovima – cela redakcija “Blica” je sedela u jednoj sobi – sada je trebalo da se sruši. Ujutru smo se dogovorili da on zaboravi na to pismo, a da ja nastavim uređivačku politiku kakva je i dotad bila. Nije bilo lako ubiti svoje dete. U tom trenutku, deo redakcije, i to mojih dobrih novinara i saradnika, napušta “Blic”, pokreću “Demokratiju”. Zvali su me iz rukovodstva Demokratske stranke da dođem, da preuzmem novine, da je to budućnost.
Ali niste pristali?
Nikada nisam voleo partijske novine. U Italiji, kada sam bio dopisnik, video sam da partijske novine ne prolaze i da nemaju snagu. Komunistička partija Italije, sa više od dva miliona članova, imala je svoj list “L’Unita”, ali je taj list nestao. I “Demokratija” je nestala, a “Blic” je opstao. Tako je, eto, moja karijera satkana, sazdana, ispletena od naglih skokova, naglih uspeha, pa do padova. A imao sam, najčešće, jake kolegijume i dobre saradnike. Bez njih nema uspeha. Smenili su me u “Borbi” 1993, zahvaljujući snazi i ambicijama SPS-a, ali iz tog kolegijuma su kasnije mnogi postali urednici i pokretači drugih novina. I Dragoljub Žarković, i Slavko Ćuruvija, i Grujica Spasović, i Rade Cvetićanin, i Veselin Simonović, i Momčilo Đorgović…
Posle Blica krenuli ste sa Glasom javnosti. Bila je to vaša prva saradnja sa „domaćim biznisom“?
Iznenada sam u “Blicu” dobio od vlasnika neke uslove i ucene koje nisam hteo da ispunim. Bili su više nego apsurdni. Procenio sam da je to, verovatno, jedna vrsta političke odmazde prema meni, na koju ih je naterao režim. Lomio sam se tri-četiri dana. U međuvremenu je stigla ponuda da pokrenem nove novine. Rekli su: bićeš vlasnik 50 odsto ako prevedeš i redakciju. Napravio sam životnu grešku što sam poverovao tim ljudima. Brzopleto sam prihvatio njihove garancije i ušao u jazbinu. Nastao je “Glas javnosti”, ali sam bez ikakvog objašnjenja, preko noći, dobio otkaz, i naišao ujutru na zaključanu redakciju. Ostavio sam list na 160.000 tiraža. Posle “Glasa”, niko nije smeo da me primi, kao ni kada sam odlazio iz “Borbe”. Jedino je, kasnije, hrabrosti imao Vladan Dinić, pa sam jedno vreme radio u „Svedoku“. Tako to ide… I kad sam predao položaj glavnog urednika u “Novostima”, zahvaljujući odnosu novog rukovodstva, nikada više nisam kročio u tu kuću. Zaboravili su, ne samo da sam bio glavni urednik 12 godina, nego da sam pre toga 20 godina radio u “Novostima”. I još me stave na “crnu listu”. Pa, od skoro 60 knjiga, koje je objavila moja izdavačka kuća, samo dve su bile vest u nekada mojim “Novostima”. A nije da autori poput Dobrice Ćosića, Milovana Đilasa, Dejana Stojiljkovića, Vlade Kecmanovića, Petra Sarića, Danila Nikolića, Belog Markovića, Gordane Ćirjanić ili Tome File (koji je, uzgred, više decenija advokat kuće), to ne zaslužuju. Tim pre što su pojedini dobitnici najveće nagrade “Novosti” – Mešine nagrade. Onda sebi kažem: život ide dalje. Oni, nažalost, ne idu. Oni se vraćaju unazad. U svemu – od sadržaja do tiraža. Hvale se kako su “čamac Novosti” privezali u mirnu finansijsku luku, uvode stabilnost. A dugovi su znatno veći nego što su bili, plate manje, a isplaćuju se sa zakašnjenjem od skoro dva meseca. Kod mene je bio zakon – 1. i 15. u mesecu. Prodaju besmislice.
Šta je vaša istina o privatizaciji Novosti, koja je jedna od čuvena 24 slučaja?
Prvo, da ispravim jednu neistinu: to nije analiza i nalog Evropske unije. To je materijal koji je uradio Savet za borbu protiv korupcije Verice Barać. Poslat je EU, a ona ga vratila Vladi Srbije na proveru. U privatizaciji “Novosti” nije učinjena nijedna jedina zakonska greška. Pet kuća bilo je zainteresovano da kupe Novosti. Već pominjani londonski “Dejli Mejl” je nudio čak 45 miliona evra. Zbog čega nisu uspeli? Jer su, i posle razgovora sa predsednikom i premijerom Srbije, videli da “Novosti” nemaju nijedan kvadratni metar u “Borbinoj” zgradi. To se, i do danas, vodi kao državna zgrada. A “Novosti” su, zajedno sa Štamparijom “Borba”, na primer, u sudskom sporu protiv države, dokazale da deo zgrade u Kosovskoj ulici, sa 16.000 kvadrata, pripada njima. I da u to država nije uložila nijedan dinar. A nijedna vlada, od Đinđićeve do Cvetkovićeve, pa do ove poslednje, nije htela da uradi novu reorganizaciju. “Borbina” kuća ima na Trgu Nikole Pašića 32.000 kvadrata u državnom vlasništvu. Kompanija “Borba”, sto odsto u državnom vlasništvu, izdaje i naplaćuje prostor, a njen direktor je i dalje čovek kojeg je izabrala Marovićeva vlada. I Štamparija “Borba” je 80 odsto u vlasništvu države. Šta će državi štamparija u koju, inače, nije uložila nijedan dinar, ali njome upravlja?
U toj konkurenciji, ko će da privatizuje i uzme “Novosti”, moja je želja bila, i danas bi bila, da to treba da budu srpski privrednici. Jer “Novosti” su srpske, nacionalne novine. Ne državne.
Je li vam to rekao Koštunica ili je to bio vaš stav?
Ne, to je bio moj stav. Ali, i stav Koštunice i njegove vlade.
Tako su se pojavili Mišković i Beko?
Nisam znao da će to biti Mišković i Beko. Uostalom, nisam znao ni ko će da se javi, ni ko će da ponudi najbolje uslove. Preko svog zastupnika, na primer, javio se i Vlade Divac. Taj zastupnik mi je rekao da jedan bogati Srbin hoće da kupi “Novosti”. Nisam znao ko je ta veliki Srbin dok mi jednog dana nije gurnuo telefon u ruke. Sa druge strane čuo sam: „Dobar dan, ja sam Vlade Divac. Hoću da uzmem “Novosti”, ali samo s tobom na čelu. Dolazim za tri dana u Beograd. Nalazimo se na večeri“. Popodne tog dana kada je trebalo da se nađemo, zovu me u Vladu Srbije da me pitaju kako ide privatizacija “Novosti”. Između ostalog kažem da se javio i Vlade Divac i da sam s njim razgovarao. Oni se nasmeju. Sede tu premijer, tri ministra i dva savetnika. Treba da se vidim s njim i jedva čekam da čujem Divčeve planove, kažem. A oni: „Vlade Divac neće moći da konkuriše za “Novosti”. On igra zeca za inostranog kupca. Igra za VAC.“ Član Vlade, ministar za privatizaciju, dobio je zaduženje da prenese Divcu da nije poželjan kupac i da mu neće dozvoliti da na svoje ime kupi “Novosti” jer zastupa stranu kuću. Posle tri dana, Divac u “Mažestiku”, sa delom akcionara, pred kamerama, održi konferenciju za novinare na kojoj kaže da mu ne daju da kupi “Novosti”, da sam ja izdajnik i sramota srpskog novinarstva. Nikad više nismo progovorili nijednu reč.
Javili su se Mišković i Beko. Pošto je Divac nudio 2.000 evra po akciji, VAC 2.200, pitao sam ih šta da kažem akcionarima: koju cenu mogu da daju? Odgovorili su: 3.500 evra po akciji. Idemo na berzu i na nadmetanje. Sve javno i legitimno. Miša Beko je kupio 62 odsto akcija. To su do danas u Srbiji najskuplje plaćene akcije. I danas Beko ima 62 odsto akcija, ali samo 25 odsto upravljačkih prava. Zbog toga danas u Nadzornom odboru Kompanije “Novosti” država ima četiri predstavnika, a on jednog. Beko ima akcije – a nema vlast. A, voleo bih ponovo sa njim da radim jer, i kad ima vlast, apsolutno se ne meša u uređivačku politiku. I zato je moglo i da se dogodi, posle mene, da vlast izdiktira ko je glavni urednik, ko je njegov zamenik, a ko pomoćnik. Tako je Nadzorni odbor izabrao zamenika i pomoćnika, iako njih bira glavni urednik.
Je l’ vam žao Novosti sad?
Da. Žao mi je što propadaju. Evo jedne male ilustracije: u prvom tromesečju 2013. (moje poslednje radno tromesečje), prosečan štampani tiraž “Novosti” bio je 176.000. A u prvom tromesečju ove godine je 116.000. I drugima, nažalost, tiraži padaju. Ali, “Novosti” sam ostavio na prvom mestu po prodatom tiražu, a sada su na četvrtom.
Koje su najbolje domaće novine koje ste držali u rukama?
Stari NIN je bio izvanredan. I “Duga”. Ako govorimo o bivšoj Jugoslaviji, ubedljivo najbolje regionalne novine, visoko profesionalne, bile su “Slobodna Dalmacija”. Što se tiče nedeljnika, zagrebački “Danas” je bio odličan. U jednom trenutku pred rat prodavao se, u Srbiji, u više od 20.000 primeraka.
Nekada je važilo da Hrvati imaju bolje nedeljnike, a Srbi bolje dnevne novine, sada kao da je obrnuto?
Hrvati su, moram priznati, na šta sam ponekad bio ljubomoran, i tada imali ozbiljno i razvijeno novinarstvo. Pre nas su imali bolje mašine, tehniku, tehnologiju, dizajn i zato su im, naročito revijalna izdanja, izgledala moderno. “Start”, na primer.
Koga biste od novinara uzeli da vam bude zamenik danas?
Dubravku Vujanović, koja je to i bila. Uzeo bih i Veljka Lalića, koji je, takođe, bio u mom kolegijumu. I Ranka Pivljanina, Mišu Brkića… Ima ih još… Ima…
Ako je Ljilja Smajlović u Nedeljniku rekla da je ona podnela ostavku, a da joj je Vučić uručio otkaz, da li je to bio i vaš slučaj?
Ne. Ostavku sam podneo sam. Otkaz mi niko nije dao. A žao mi je što je Ljilja otišla iz “Politike”.
Kakav je bio vaš odnos sa Aleksandrom Tijanićem?
Ponekad vijugav, ali uvek pun međusobnog uvažavanja. Saša je bio jedinstven, neponovljiv, vanredan novinar. Moja kuća, njemu u čast, izdala je knjigu njegovih komentara pod naslovom “Jesmo li prevareni”. U njoj se vidi koliko je bio dalekovid i briljantan posmatrač.
Na kraju, posle pola veka u novinarstvu, sabirate li rezultate, uspehe, padove, tiraže? Kada bi vam neko ponudio da ponovo vodite neke novine, šta bi bio vaš odgovor?
Što, na kraju? Nema kraja. Ništa nije završeno, Nigde još ne odlazim. Ne pišem još memoare. Drugi, koji nemaju šta da rade, pišu i prodaju knjige o sebi… Prošao sam sve. Vatru, virove, slavoluke, pretnje, poljupce… Negde sam, još uvek neprecizno, ipak sračunao: potpisao sam, kao glavni urednik četiri velike novine, više od milijardu i sedam stotina hiljada primeraka novina. I u “Novostima” potpisao 8,6 miliona primeraka knjiga… Sve bih, gotovo, ponovio. Sa istom strašću i sa malo više mudrosti. Kad sam odlazio iz “Novosti” pre više od tri godine, moj dugogodišnji drugar Dragoljub Žarković napisao je: “Legenda beogradske štampe odlazi… Naspavaj se, Manjo”. Ne spavam. Još sanjam. Ne pitajte šta. Novine!
