MANITE SE LIDERSTVA

„U regionu svi imaju jedno oko, ono kojim gledaju sopstveno stradanje. Želim samo da otvorim oba, da priznamo da su se zločini dešavali na svim stranama, da poštujemo tuđe žrtve.”
Tako, malo politički, malo metaforično, srpski premijer već danima brani sopstvenu ideju da se jedan dan odabere za odavanje pošte svim nastradalim na prostoru bivše, velike Jugopslavije.
On hoće i nije loša ideja.
Drugi neće. Niko neće. Za Hrvate, Albance, Bošnjake – to je loša ideja, bespotrebna, nerealna i neprimenljiva.
Možda i zato što je lansira Vučić. Možda i zato što je nudi Srbija.
Polazim od jednog drugog, šireg, bogatijeg izvorišta: ambiciozni i agresivni premijer Srbije preokupiran je idejom stabilnosti regiona. Nije to, u suštini, pogrešno. Pogrešno je što se zamišlja i nudi da je lider – Srbija.
To je bila iluzija, opsesija, narcisoidna i marketinška varka Borisa Tadića: „Mi smo lider u regionu!” I skupo je platio.
Ma, nismo ni po čemu: ni po platama, ni po penzijama, ni po pismenosti, ni po stranim investicijama, ni po evropskim standardima, ni po izgradnji auto-puteva, ni po izvozu…
Ta prevelika posvećenost takvim idejama, ta upornost da to bude izvedeno i dokazano, to dugo vremensko služenje tim idejama i rasipanje velike energije – preterano je. Ne daje plodove. Neće ih dati uskoro. A, do ispunjenja – dalek je, dug, džombast, krivudav put.
Bio Bakir na Kališu, igrao šah, svirali mu tamburaši (slučajno!) „Sarajevo, ljubavi moja”… I, kad se „ljubav moja” vratila na Baščaršiju, samo koji dan kasnije, zabranila malobrojnim Srbima, u gradu gde ih je pre dve decenije bilo oko 200.000, da izađu ispred crkve, na sto kvadratnih metara, da odaju poštu proteranim u „Oluji”. „Ljubavi moja…”!
Dobra je ideja, zrela, efektna, dalekosežna, da se prvi put oda organizovana i bolna pošta prognanim Srbima iz Tuđmanove Hrvatske.
Da li je trebalo da svi tu pale sveće – sporedno je, recimo, iako nije.
Šta je odgovor prijatelja sa Tuškanca?
Nova parada nasilja. Novi spomenici – ocu genocida nad Srbima, koji će, možda, jednog dana postati sveti Franjo, kao i Stepinac. Novi – stari, još brojniji, ustaški urlici. Nove opominjuće pesme. Malo to začini predsednica države, pa pojača masa, pa vulkanski prodrma Tompson i bratija…

Malo je skupo, preskupo, igrati ovu šahovsku simultanku: danas atentat u Srebrenici – sutra zagrljaj; danas promocija u Zagrebu – sutra diplomatske protestne note; danas bajke o zajedničkom putu – sutra natezanja oko državne granice…
Da li neosetno i iz neznanja, planirano i smišljeno, ali iz dana u dan uvlačimo svoje noge, svoje korake, u gusto testo, u blato, u mulj, iz kojeg ćemo morati da se izvlačimo…
Nezreli političari, plaćeni analitičari, profesori preletači, nestabilni i uplašeni novinari – ispaljuju svetleće rakete. Probne vežbe. General kaže: Naša vojska je spremna na sve, nema iznenađenja. Jedne novine: Mi imamo 35.000 vojnika, a Hrvati 14.000 i lako bismo ih pretrčali. Druge novine: Sve što je hrvatska vojska pokazala na paradi gotovo da je oprema bivše JNA!
Dan za danom. Gori od gorega. Oštre, repetiraju, probaju, manevrišu, pune, čiste…
Ne, pobogu ne! Ne samo to! Ne opet to!
Kakve vojske, kakvo oružje, kakvo zveckanje, kakve granice, kakvi referendumi, kakva otcepljenja, kakvi genocidi, kakve tužbe…
Probali smo to – pre samo dve decenije.
Svi smo – izginuli.
Svi smo – izgubili.
Svi smo – poraženi.
Gotovo 140.000 je poginulo. Više od četiri miliona ljudi otišlo je sa ovih prostora.
Može li bez ove histerije koja počinje da nas hvata? Bez ovog busanja u prsa: “prvi smo”, “najbolji smo”, “lideri smo”, “prvi put u istoriji”, “ovakve rezultate nema niko”…
Može li korak po korak? Santimetar po santimetar. Siguran. Osvojen. Izvršen. Učinjen.
Može li da se pokaže ozbiljan posao. Napredak. Sistem.
Jer, ovako, iz dana u dan: seku nam živce, vreme, energiju, pažnju, volju, nadu.
Dok teče ta traka naše „regionalne svemoći”, „evropske oduševljenosti”, „rekordnih finansijskih uspeh”, „reformskih spasonosnih mera”, na drugoj traci, onoj životnoj, onoj svakodnevnoj – nasilje, pedofilija, mladi razbojnici, sačekuše, saobraćajne pogibelji, povećanje penzija za jedan odsto, najava novih poskupljenja…
Ulazimo u stanje buncanja. Obnevidelice.
Ušli smo u psihijatrijsku čekaonicu.
Moramo da se vratimo u svoje tople stanove. Svojim porodicama. Svom poslu. Svojoj njivi. Svojim komšijama.
Neću da plačem ni na jedno oko za njihovim neispravnim vidom. Ni da cmizdrim. Ni da im se izvinjavam. Ni da im sve praštam. Jer, vidim, smeju nam se, cere, ironišu, sprdaju…
Neću da im otvaram ni jedno oko. Ni da ih prevodim preko ulice. Imaju oni one koji ih drže za ruke i vode kuda god hoće i kako hoće. Pa, oni su već Evropa. Mi tek čistimo noge na otiraču ispred njihovih vrata.
Ostavimo se liderstva. Nije nam suđeno. Nije prilika. Neće to niko.
Vratimo Srbiji pogled. Na oba krupna oka.
Vratimo Srbiji osmeh. Osmeh njenih sportista.
Vratimo se – svom narodu.
Vratimo se – narodnim mukama i radostima.