LAŽNI NASLEDNICI

Jedanaestog marta bila je godišnjica smrti Slobodana Miloševića.

Dvanaestog marta – godišnjica smrti Zorana Đinđića.

Trinaestog marta – godišnjica smrti Ive Andrića.

Filmski zapisi, trake, stara crna i nova žuta štampa, nekadašnji i sadašnji intervjui, parada pristalica i neprijatelja, kolone i grupice privrženika – otkrile su, jače nego ikada, svu apsurdnost dugogodišnje srpske politike.

Gotovo da je dirljivo, a istovremeno i bolno i smešno, videti tu političku bulumentu kako je izgledala i kakva je danas. Koliko ljudi sa dva lica, sa iskrivljenim licima! Koliko prevaranata koji su pripadali i pripadaju svim politikama! Koliko lažnih dvojnika! Koliko trčkarala, nosača kovčega, piskarala, doušnika, islednika, hapšenika, partijskih služavki, činovničkih zapisničara, advokatskih blebetala – koji, tobože, otkrivaju neke državne tajne i istorijske činjenice! Vade iz svojih ustajalih kofera nesigurna sećanja. Zarđale teze. Tupe stavove. Ispredene laži.

Ostavimo velikog Andrića po strani. On je ostavio svoje znakove pored puta i njegovim tragom lako je hodati.

Šta su znakovi, ne pored puta, nego na putu – Miloševića i Đinđića?

Njihovim tragom – ne može se hodati. Zašto?

Zato što ni Miloševićev ni Đinđićev put, uloga, državnički posao, istorijski ulog – nije odmeren i protumačen, razjašnjen i objašnjen. Da jeste, čak i početnički, zar bi Milošević, neprikosnoveni vladar više od jedne decenije, ležao ispod lipe u dvorištu svoje kuće? Bez ijedne državne počasti. Da jeste, zar bi Đinđiću, na grob, demokrate odlazile u sve kraćim i odvojenim kolonama?

Ne upoređujem ovde, naravno, njihove uloge, doprinose, sličnosti, mane, uspehe i padove.

Ali je vidljivo: pred njima srpska politička, društvena, kulturna, ekonomska elita – treba da se postidi. Da klekne. Jednostavno zato što još ne ume, neće, plaši se – da odvaga njihove istorijske uloge. Zapetljala se u kučine – dnevne politike. Vezala je i ruke i noge u gvožđa vlastitih interesa i ciljeva. Navukla je plastične maske i svaki maskembal je dobro došao da prohuji vreme.

Zar ne izgleda tragikomično kad vidite ili čujete one scene i reči: ko je kome odsecao noge, ko je lepio nazive ulica po Novom Beogradu, kako se julovski jurišnik i sveži ministar krsti nad grobom u Požarevcu, sve pozivajući se na Boga! I nije ga sramota da to isto uradi već sutradan, na mestu gde je ubijen Đinđić.

Zar ne izgleda tragikomično kad vidite kako nekadašnji Đinđićevi partijski privrženici, skrivani ispod njegovog šinjela, hranjeni u njegovim kabinetima, unapređivani po njegovom migu, uzleteli, unapređeni, obogaćeni, sada, na godišnjicu njegovog ubistva, govore kao tobožnji lideri – pet partija!

Da li su oni njegovi naslednici? Nisu!

Da li su oni nastavljači njegovih ideja? Nisu!

Da li oni imaju pravo da se kite njegovom mudrošću, njegovim vizijama, njegovim proricanjem budućnosti? Nemaju!

Oni su sve njegovo razbili, razneli, rasprodali. I sada, jedan po jedan, prizivajući njega mrtvog, hoće da budu – on! Jedan stvara besmislenu vladu u senci i sam sebe imenuje za premijera, drugi bi u Vučićevu vladu, treći se premišlja da li bi uz vlast, četvrti psuje po Skupštini, peti poziva da se ujedine po njegovom programu…

Tako nesvesni svojih uloga i zadataka, nesvesni (ili svesni) svojih razbijačkih rola, narcisoidni, neodgovorni prema svojim nekadašnjim poklonicima i biračima, prave lutkarsko pozorište u koje niko neće da ide, mada su predstave besplatne.

U tom političkom slepilu, u toj najtežoj “žutoj” fazi demokratske obnevidelosti, oni su prepustili najljućem protivniku da krade Đinđićeve ideje, da se poziva na njih, da citira Đinđićeve čuvene metafore, da to grabi kao nasleđe!

Lažni Đinđićevi naslednici imaju samo jedan put oporavka: vratiti se Đinđiću!

Ne budu li to učinili – šetaće već dogodine samo jedna kolona. Ona koja je nekada išla u suprotnom smeru!

Ništa bolje neće proći ni Miloševićevi epigoni. Noseći ga, svojevremeno, na ramenima, busajući se u nasleđe Dejtona, Rezolucije 1248 ili u hašku odbranu, zarad vlasti i evropeizacije – prešli su u drugu kolonu. Neveliku. Neuverljivu. Stalno na ivici opstanka. Stalno u sporednoj ulozi. Hodaju političkom pozornicom kao nosioci tacni, na koje im drugi stavljaju kolačiće. Došli su do faze kada se – plaše Miloševića. Seckali su makazama straha svoj simbol – crvenu ružu, a umesto nje stavili iskrivljenu petokraku, da se vidi da nisu komunisti, a da liči na evropsko plavo.

Kakvo idejno, političko, moralno zamešeteljstvo u Srbiji!

Kakav vreli kazan, iz kojeg proviruju ošurene glave!

Kakav maskembal!

Nema povratka – ali nema ni puta.

Nema puta jer nema ideja.

Nema ideja, pa ni rešenja.

Bez puta, ideja i rešenja ide se u istorijski sunovrat!