KOME TREBA NACIONALNI STADION?

Država je spremna za velika pregnuća: gradiće, negde kod Umke, nacionalni stadion i uložiti u njega blizu 300 miliona evra; iz budžeta je “već izdvojila pare za stadione u Nišu, Novom Sadu i dva stadiona u Beogradu” (Aleksandar Vučić).
Hitropotezni Zvezdan Terzić već je kriknuo da će Zvezda da gradi “novu Marakanu”, za šta je potrebno 30 miliona evra i već je raspisan konkurs za projekat rekonstrukcije!
Divno! Biće fudbala na velelepnim stadionima!
Niko neće da pita: a šta će nam taj velelepni, nacionalni, državni stadion na dalekoj periferiji Beograda? Uz izvinjenje: neće to biti periferija – ići ćemo metroom, za koji još nema ni projekta ni para!
Jednostavnije: zar ne bi bilo racionalnije da država ne gradi nacionalni stadion, nego da izdvoji, recimo, 100 miliona i za te velike pare obnovi dva divna stadiona, tradicionalna, poznata: Zvezdin – veći i Partizanov – manji. Opremljena, kako već i Terza kaže, po evropskim standardima.
Ako su evropski standardi – na njima mogu da se igraju evropske utakmice.
Ali, neko je prosuo optimizam do nebesa, da bi na Umci moglo da se igra finale Kupa šampiona ili da bismo, sa komšilukom, mogli da organizujemo evropsko prvenstvo.
Bacite to u aut.
Ne bacajte pare u mutne vode Save!
Racionalnije je: napraviti dva moderna stadiona u Beogradu, dva dobra stadiona u Novom Sadu i Nišu, za po 20.000 gledalaca, stadione u Čačku, Kragujevcu, Kraljevu… Ucrtati i forsirati nove ligaše u velikim gradovima, gde ima publike, privrede, sponzora, oglašivača…
Ostalo bi para i da se grade i renoviraju bazeni za vaterpoliste, a ne da jedan evropski šampion, kao što je godinama bio Partizan, tone u plićacima opštinskih politikanata. Zar treba bolji i noviji podstrek nego što su sada uradili ovi gorostasni momci Dejana Savića? A gotovo svi oni su doplivali iz inostranih klubova, pa iz susedne Mađarske, Rumunije, Hrvatske…
Sjajno je – ako para ima.
Sjajno bi bilo – mudro, racionalno, nacionalno interesno, državno korisno da to sada sportski i ekonomski znanci, bez partijskih boja, bez klubaških računica, bez lažnog nacionalnog zanosa – podele i usmere.
Zanositi se i zavoditi tom populističko-partijskom frazom, da smo lider u regionu, da smo izvojevali ovakve i onakve “istorijske pobede”, “prvi put od postanka”, “više od Tita” – a tako to teče od ekonomije do “migova” – nerealno je i neracionalno.
Hoćemo dobre stadione. Dobar fudbal.
Hoćemo bazene. I vrhunski vaterpolo.
Imamo – kažu najvažniji – para.
Super! “Hajmo, hajde, svi u napad”.