KO KOME NAMIGUJE?

Da li stižu u delovima ili su im samo krila odvojena, jer ne mogu da stanu u transportni avion; da li će zaparati nebo iznad Beogrda, 20.oktobra (kao neki ’44.); da li smo tako pretekli i uplašili Hrvate; da li ćemo biti vojno najjači na Balkanu naročito ako kupimo…

Dolet šest renoviranih „migova“ postala je politički, vojni, društveni spektakl. „To je najlepši poklon za moj rođendan“- osladio je ovu „reformu vojske“ ministar vojske, u crnoj košuljici.

Slična grmljavina sručila se i sa mnogih drugih strana – oko spomenika, spomen ploča, novih zakona, referenduma, otcepljenja, autoputeva…

Predsednik Srbije čekaće „dosta dugo“ priliku da ode do Zagreba i smiruje dobrosusedske odnose. Odnosa – nema. Neprestano se vode neke čarke, pa ponekad liče i na one prozivke devedesetih. Ne pate zbog takvih odnosa neki ministri u Vladi Srbije. Ministar diplomatije, uz ciničan osmeh, kaže da nije on na „izboru za mis sveta“, a nije ni „mislilac sa Tibeta“. Nije, naravno. Ali, jeste na mestu na kojem je izbor puteva saradnje izuzetno važan. Na primer, kako da se vrate proterani Srbi svojim ognjištima u Hrvatskoj? I mora da misli i smisli kako da im se vrate hiljade otetih stanova, građanska i nacionalna prava, zgažena i poništena od vlasti u njihovoj bivšoj postojbini.

To je važnije od formalnih susreta i koketnih dolazaka na inaguracije.

Ako nema te srži, a nema je, onda je lako otvoriti bojno polje u medijima i na skupovima i lapandati kako smo najjači, kako mi imamo „migove“, kako se Srbija sprema za rat i slične budalaštine. A šta će nam „migovi“? Šta će njima stotine miliona ulaganja u avione kada su pod šlemom NATO? Pod zaštitnim kišobranom.

To namigivanje, to nabijanje sunčanih naočara na nos dok pljušti hladna kiša svakodnevnih problema, liči na šarenu paradu nedoraslih narodnih zabavljača. Nije baš zabavljača. Više – zaluđivača.

Evo, uzmimo smao parče livade, zvana teritorija zemlje i bezbednost: neki albanski prvaci sa juga, dobro tovljeni na državnim jaslama, glasno traže pripajanje takozvane Preševske doline Albaniji; novosadski opozicionar, koji glođe parče vlasti uz vladajuću partiju, u rikšama se voza ulicama Barselone i traži autonomiju svoje pokrajine i „svoje novce“; ovejani i politički dvopolni muftija iz Novog Pazara, dospeo čak do mesta predsednika parlamentarnog odbora za prosvetu, sprovodi svoje ideje i niko ga ne zaustavlja, a one su opasne…

Oni, otvoreni autonomaši i „ceparoši“ jači su od zakona. Pred njima vlast povija glave. U zatvor idu mladići koji napišu neki bezobrazan bot ili twitter, ili učestvuju na protestima, a ovi čankolisci „slobodoumno“ gaze zastave svoje zemlje.

Nikad red da se uvede.

Nikad krug institucija da se zatvori.

Nikad odgovornost da se kazni.

Nikad liderčići da se sklone.

Nikad neznalice da se poraze.

Dosta je pogledati raspravu i najvećoj državnoj instituciji, odabranike naroda, pa, uzivo, bez šminke, posmatrati političko, zakonodavno, kulturno, moralno posrnuće.

Hoćemo li na izbore?

Hoćemo!

U decembru?

Ne, u martu!

Samo u Beogradu?

A možda i parlamentarni!

Videćemo. Kad završimo fontanu, postavimo pasarelu ispod Kalemegdana, započnemo „vrlo važan“ autoput od Niša ka Prištini („imaćemo luku Drač“, a luka Bar neka čeka), podignemo plate (na 500 evra) i penzije („nikad veće“), završimo „unutrašnji dijalog o Kosovu“ (kao da dijalog već nije potpisan), podržimo Haradinaja (kao „najbolje rešenje“).

Ima, ima, tu još stvari da se rasporedi, da sve dođe na svoje mesto…

Izbori?

Ma, šta će nam izbori. Narod je već izabrao.