IN MEMORIAM
“Mislim da sam od onih ljudi koji su ispunili sve svoje želje i sve svoje ambicije… Valjda sam dovoljno rekao svom narodu kroz ovoliko filmova i godina rada…”
Tako je, iskreno, lagano, govorio veliki glumac i veliki čovek Velimir Bata Živojinović, koji se pre dva dana preselio u carstvo nebesko.
U filmu, svejugoslovenskom, niko nije rekao više od njega. Oko 350 veoma različitih uloga, likova, lica, poruka, dometa, uspeha… Cela jedna kinematografija. Više, mnogo više nego što su snimile i ostavile najveće zvezde Holivuda, kažu filmski znalci.
I ne samo uloge i igra: iz te svetleće galerije, iz tog galaktičkog broda, javljao nam se, mamio i omamljivao, zvao i oduševljavao, čovek ogromne snage, energije, smeha, veselja, dobroćudnosti, dobročinstva, plemenitosti, porodičnosti…
Čovek – naroda. Glumac – naroda.
Čovek – gromada. Planina.
Čovek – neponovljiv. Nedostižan.
Ostavljam za trenutak filmske nagrade i priznanja. Izvlačim jedan neverovatan podatak: Bata je 13 godina bio poslanik u Skupštini Srbije. Kao predsednik Odbora za žalbe primio je na razgovor – kako je tvrdio – više od 100.000 građana. I suočavao se sa isto toliko briga i nevolja.
Bez napisanog scenarija odigrao je jednu veliku, narodsku, ulogu. Zaboravljenu.
Ni te, ni brojne druge priče, iako je Bata sveprisutan u medijima i na javnoj sceni šest decenija – nisu ispričane. Još tačnije: nisu odmerene, nisu valorizovane. Nije ih ovo društvo prepoznalo. Nije ih smestilo u ramove koji im pripadaju.
Srpsko društvo, srpska kultura, pre svega, ostala mu je dužna. Veoma dužna. Ne zlatnih odličja, ne spomenika (to će, valjda, doći) – nego stručnog, znalačkog, odmeravanja njegovog gigantskog doprinosa našoj kinematografiji, umetnosti i kulturi.
Silna udruženja, filmski centri, instituti, ustanove – nisu mu posvetile dobru i dovoljnu knjigu.
Skromna izdavačka ideja, nagon, osećaj – povukla me je, pre dve godine, da napravim knjigu o Bati Živojinoviću. Nepretencioznu. Neluksuznu. Knjigu iz koje će se videti, makar skiciran, portret velikog stvaraoca. U scenama. U slikama. U njegovoj autentičnoj životnoj priči.
Knjiga o Bati bila je završena pre ovogodišnjih prvomajskih praznika i predata u rad. Sa naslovom: “Bata – još ovaj put”. A to je naslov njegovog filma. Karijera je završena, ali, evo, ova priča nije. To je jedina aluzija.
U tom trenutku, kao što život režira, stigla je vest da je Bata prebačen u bolnicu.
Dok je Bata bio još jednu bitku, za koju smo verovali da će je dobiti, kao i sve dosadašnje, navijali za njega, kao i uvek – knjiga se pojavila. Želeli smo da se pojavi za njegovog života. Da je uzme u ruke. Nije se dalo.
Sada neki neplodni kulturni mrzovoljnici puštaju dimne bombe kako nije trebalo “baš sada”, ne dopada im se naslov “Bata” jer “Bata” mami, što nije na korici potpisan autor i slične praznorečivosti…
Neću da im odgovaram. Zasad. Nije prilika. Znaju oni zašto to kažu. Ali, moram zbog čitalaca reći neke činjenice.
Knjiga je – oda Bati Živojinoviću. I kao glumcu. I kao čoveku. Poema o njegovom burnom životu.
Knjiga je publicistički pregled života koji je trajao 82 godine.
Na 250 stranica nema nijedne zloćudne, ružne reči, zajedljivosti, zamerke, podvale… Gotovo da je – idealiziran.
Knjiga je rađena ponajviše iz Batinih priča, izjava, intervjua, izveštaja… I porodičnih, autentičnih, priča.
Knjigu je spremala grupa veoma ozbiljnih profesionalaca – na čijem čelu sam bio ja – i zato, kao grupa, nije potpisana na koricama. Sve je objašnjeno u “Reči izdavača”. Niko ništa nije plagirao, svi mediji su navedeni, sve slike potpisane.
Neizmerno mi je žao, bolno, što je Bata prešao u nebeske visine.
Ali sam ponosan, kao izdavač, što sam jednu knjigu, čistu, tačnu, posvetio Njemu. To je moj ulog. Moj dug, Moj poklon. Trčkarala, pričala i zajedljivce – ostavljam na njihovim grobljima sujete i taštine.
