In memoriam: TIJANIĆ

Kada bi znao šta piskaraju, kako nadahnuto šmrču, kako ga bodu slomljenim kopljima, kako grcaju od cinizma, kako jauču od zadovoljstva – ustao bi i išamarao ih! Opljunuo. S pravom.

Neznalice ponovo haraju takozvanim društvenim mrežama. Ispisuju smrdljive blogove (kako li ih već zovu), takmiče se u ruganju, besplodni i neradni sve osporavaju…

Ma, kakva “druga Srbija”! To je – crna Srbija. Udovica zdrave pameti. To su grobari srpske misli, bili i ostali.

To je ona povorka što se čas lenjo, čas agresivno, već dugo vuče našim ulicama,našim medijima, našim komisijama, našom scenom, našim fondovima, neprestano hranjena na međunarodnim jaslama. Štićena. Tovljena. Šminkana. Tapšana. Odlikovana.

Sramotno je sada napadati mrtvog Aleksandra Tijanića. Čemu ta patologija da niko zaslužan u Srbiji ne može ni na onaj nebeski svet da ode, a da ga mrzovolja, zloba, zavist, mržnja, ne isprate? I da mu ne isklešu, pre imena na ploči, izdaju, odrođenost, prevrtljivost…

Za razliku od hiljada takvih lezilebovića, kojima su tviter, sajt, kompjuter i ko zna kakva još tehnička skalamerija u rukama i mozgu, Tijanić iza sebe ime – delo! Veliko. Ogromno. I merljivo.

Nema obmane. Ni prevare. Ne može je biti. Sve što je napisao – ostalo je na papiru. U koricama Nina, Slobodne Dalmacije, Mladine, Evropljanina… To može i sada da se čita, podvlači ili analizira.

A šta je to? Bogatstvo mašte. Vatromet ideja. Munje misli. Raskoš talenta. Vodopadi jezičkih konstrukcija. Freska realnosti. Vodotok zbivanja.

To nisu isečci koji se mogu vrteti na dlanu. To su tomovi novinarske veštine i sveznalosti.

Ko neće hartiju – neka gleda televizijske trake. Gledaće, gotovo svaki put, šou visprenog, duhovitog, spremnog, naoružanog novinara. Cela jedna kinoteka. Serija u vremenskim nastavcima, u kojoj se ogleda naš lom, naš slom, naša zbilja. Sve iz glave jednog novinarskog maga.

Pet decenija sam u jugoslovensko-srpskom novinarstvu. Znam i pamtim mnoga velika novinarska imena. Čitao sam ih, radio uz njih, družio se. I zato smem da kažem: Aleksandar Tijanić je jedan od najvećih i najboljih. Ogromne snage. Spisateljske i uredničke. Jak na rečima, đavolski opasan. Haubica. Kreator za televiziju, dalekovido programiran, savremenog rezona, vičan realnosti.

Imao je prejaku reč? Da. Ponekad, do otrova i sečiva.

Umeo je da vređa? Da. Čak i da gazi. Branio se od raznobojnih jurišnika i maskiranih stvaralaca.

Prelazio je i na razne strane? Da. Menjao je i političke stavove. Šta se sve u Srbiji nije menjalo? Ko je to ostao nesavijeni čelik u vatri koja nas je gutala?

Izazivao je i na dvoboje? Da. Zato što nije bio kukavica, zalizana bubašvaba, kao mnogi oko njega i oko nas.

Družio se sa raznim zverima? Da. Ali nikada nije ostajao u kavezu. Znao je da vidi izlaz na nove proplanke stvaranja. I da se iznova dokazuje. Osvoji stvaranjem.

Tijanić nije bezgrešan? Da, nije. Kako je moguće biti bezgrešan radeći i vodeći tolike novine i televizije? Ne zameriti se. U vremenu u kome se država lomila, ratovala, ponižavala, raseljavala, gladovala, odumirala, ucenjivana, zavađena, cepana iznutra i spolja, kojoj odsecaju životne organe, vade joj iz grudi srce postojanja…

A ko to Srbima nije grešan, kao Srbin? Vuk Karadžić je austrijski špijun, Crnjanski austrijski vojnik, Tesla je pobegao u tuđinu, Princip je terorista, Njegoš je genocidni pesnik, Andrić je nemački izaslanik, Đinđić nemački poslušnik…

Mogu netalentovani bogalji, preprodavci srpskih intriga i nosioci kovčega srpskog ponosa, da ogovaraju mrtvog Aleksandra Tijanića. Nisu to smeli za njegova života, zarobljeni u ćelijama mraka svoje neplodnosti i bestidnosti.

Ali, ne može mu niko oduzeti – delo. Tekstove. Rukopise. Emisije. Reči. Ideje. Talenat. Raskoš. Pojavu. To je – On. To se meri. To je zaostavština.

Ne treba mu se klanjati.

Treba mu se dostojanstveno pokloniti. I odužiti.

Njegovim imenom nazvati neku ulicu ili trg. Neku školu navinarstva. Zaslužio je to pre mnogih. Kao i Aleju zaslužnih.

Veliko Ti hvala, za velike zajedničke bitke, koje smo dobili, a neke i izgubili, moj dobri, veliki, nenadmašni Saša Tijaniću!

                                                              Manojlo Manjo Vukotić

Beograd, 31.10.2013.