DOS JE UZ VLAST

Sve vulgarnija, komičnija, tragikomičnija, prizemna i podzemna predsednička kampanja primiče se finišu. „Sudnji dan“ nije daleko, a premijeru (istovremeno i predsedničkom kandidatu), tobože zabranjuju spot, a istog minuta – kreće drugi; jednog kandidata proglašavaju – ubicom; jedan kandidat tvrdi da bi mu prvi posao bio – priznavanje Kosova; jedan kandidat sprda se sa narodom, ali bi „uveo red“…

Krug besmisla ne može da se zatvori. Kod svih je – nemoć programa.
Raketno se ispaljuje na stotine lažnih optužbi i još više lažnih, neostvarljivih, obećanja.

Jedna od izmišljenih besmislica, lansiranih i pre početka izborne trke, jeste da se valja, svim snagama, boriti protiv DOS-ovskih ostataka vlasti, vlasti koja je „sve uništila“. „Nećemo da se vraćamo u njihovu prošlost, anarhiju, korupciju“, itd. Nekoliko stvari – ne braneći nikog i ne optužujući nikog – nije tačno.

Prva: DOS (Demokratska opozicija Srbije), sačinjena od 18 partija, stranaka i pokreta imala je jedan zajednički cilj: srušiti Miloševićevu vlast. I u tome je uspela.
Drugo: DOS-ova vlast došla je 2000. godine na razvalinama, na paljevinama, na ruševinama prethodne vlasti. A nju su činile – partije i lideri danas vodeće vlasti.
Treće: Od 11 predsedničkih kandidata gotovo niko nije bio u prvim redovima DOS, niti u vlasti DOS – ni Janković, ni Jeremić, ni Radulović, ni Beli, ni Parović…
Da, bio je Čanak. Ali, to više nije onaj Čanak bez štapa. To je sada račundžija koji deli vlast sa Vučićem u Vojvodini i koji bi, reklamira se, odmah priznao – nezavisno Kosovo! A to DOS nije hteo.
Nije samo on na toj strani Dunava. Zar u koaliciji sa SNS nisu: Ljajić (dva puta ministar DOS), Velja Ilić, Vuk Drašković, Savez vojvođanskih Mađara… Sve bivši DOS! O pojedincima i grupicama, preletačima koji i sada uživaju u vlasti – bio bi potreban veliki prostor.

DOS-a odavno nema. Neće ga ni biti. Na njega, nepostojećeg, nove koalicije udaraju veštačkim gromovima i zakrpljenim „migovima“. Nesrećno rascepkana, usitnjena, sujetna, u dronjcima, neplodna, srpska opozicija nespremna je da povuče bar jedan pametan i hrabar potez. I da se, makar, brani ijednim argumentom i nudi makar jednu ideju primamljivu narodu i glasačima.

Nekad je bilo – jedan na sto.
Sada je – jedan na deset.
Bolje bi bilo da je – jedan na jedan.


Manje bi bilo i laži. I više šansi.