×

DOMAĆE UBIJANJE

/ / Kolumna

Pre neki dan, moje prijateljice, Lidija i Jelena, posetile su svoj rodni grad – Peć. Njihovih kuća nema. U tuđim su rukama. Ne mogu ni da ih prodaju. Sve je – tuđe.

Jedino mesto koje preostaje za posetu je – groblje. Ali, još malo pa ni njega neće biti. Svo je, kažu, u korovu. Polomljeni spomenici, iskrivljeni, popadali… Jedva da se mogu naći.

Lidija je, posle sedamnaest godina, posetila još jedno mesto smrti – kuću, sada ruinu, na uglu, gde je nekada bio kafić “Panda”. U tom skromnom kafiću, 14. decembra 1998. godine, dvojica maskiranih zlikovaca ispalili su 45 metaka i ubili šestoricu nedužnih mladića – Ivana Obradovića, Zorana Stanojevića, Svetislava Ristića, Dragana Trifovića, Vukosava Gvozdenovića i Ivana Radevića. Najstariji među njima imao je 24 godine.

Dugo su svi verovali da je to zlodelo OVK. U nekoj improvizovanoj istrazi uhapšena su četiri Albanaca. Nisu ih ni pitali za zločin u “Pandi”, nego su osuđeni za “udruživanje radi neprijateljske delatnosti”. Kazna je bila: po godinu dana zatvora. Ali, oslobođeni su mesec dana posle presude, pod pritiskom Međunarodnog komiteta Crvenog krsta.

Rane roditelja nikada se nisu zacelile. Kako i mogu! Lazar Obradović, Lidijin rođeni brat, sedeo je u kafiću “Panda”, metar-dva od svog petnaestogodišnjeg sina Ivana, kada su ga zlikovci upucali!

Sa pećkog groblja, Lazar je svog sina, pre neku godinu, sa nebeskim bolom, preneo i ponovo sahranio u Baru, gde je izbegao. Nije mogao da izdrži to albansko skrnavljenje, taj neprebol da ne može da izađe na grob jedinca. To su uradile još tri porodice.

Ni to nije bilo sve. Decu su im ubili i treći put.

Pre godinu i po dana, tadašnji prvi potpredsednik srpske vlade Aleksandar Vučić, danas premijer, dao je šokantnu izjavu: da nema dokaza da su taj zločin počinili Albanci i da ima mnogo strašnih stvari sa kojima ćemo morati da se suočimo!

“Kada je to rekao bili smo šokirani, pomereni… Posle je nastao potpuni muk i sada ni u šta više ne verujemo”, razočarano govore roditelji ovih dana.

Šta je hteo Vučić da kaže?

Da su srpsku decu ubili srski specijalci, koji su otišli na Kosovo da “uvedu red” i “srede stanje”?

Šta novo zna Vučić?

To što zna – neka iznese. Neka pokrene. Neka naredi. Neka spase. Neka otkrije. Pa makar i bilo šokantno.

On, međutim, i dalje ćuti. Bolno je to ćutanje.

U Tužilaštvu za ratne zločine, ponekad tako “poletnom”, kažu da to nije njihov predmet. Sveznajući i svesamohvaljujući ministar policije dodaje da nemaju nikakve informacije o eventualnoj umešanosti domaćih službi u ubistvo mladića. UNMIK nije ni obavio uviđaj. Euleks nije otvorio istragu, jer to nisu uradili oni pre njega…

Krug nebrige se zatvara. Krug nezainteresovanosti. A što ne bi neko krenuo ispočetka? Da makar rekonstruiše priču. Ako neko traži da Sašu Jankovića preispituju za nešto čemu nije ni prisustvovao pre dve decenije, pa jedne novine (provladine) plaćaju milion dinara nagradu onom ko dokaže da je učestvovao u ubistvu (kao što su Nemci davali po milion maraka onome ko kaže gde su Draža ili Tito), što i ovde ne bi ispitali te okolnosti? Primera radi: Lazara, koji je sedeo u kafiću kada su mu ubili sina, nikada niko nije saslušao!?

Rane roditeljske i dalje su sveže. Traže bar – istinu.

Što im premijer ne kaže tu istinu. Ako zna. A najavio je da zna. Nije, valjda, da se ovom tragedijom, smrću šest mladića, poigrava u marketinške svrhe? Da bi pokazao da sve zna, da o svemu brine, da će sve da reši…

Hoće li i ovde istina ostati u korovu? Kao srpsko groblje u Peći. Hoće li mrtve prenositi na nova groblja? Sveža groblja. Kao da ih je već malo po Srbiji.

Hajde, predsedniče Vlade, gospodo ministri, svi brižnici zabrinuti za Srbe na Kosovu, iznesite pred roditelje – paćenike šta znate! Pokazite makar onoliko brige koliko ovih dana, svojom ili tuđom voljom, pokazujete za “slučaj Bitići”! To je vaš dug prema ovim ljudima. I obaveza prema toj nevinoj, pokošenoj, srpskoj deci. Položite venac istine na njihove ledene ploče. Uklešite svoje ime na spomenike pravde. Ne drhtite toliko pred Briselom, Hagom ili Vašingtonom.

Vaša suza nema roditelja…

Roditeljske suze imaju izvorište – neosušene oči, i imaju uvir – groblje.

TOP