Čitao sam juče jednog poznatog beogradskog novinara, koji je, rasipajući “stilske metafore” kao konfete – ceo skup u Banjaluci, pre desetak dana, predstavio kao cirkus, Dodika kao američkog prevaranta i tako se, u samozadovoljstvu, otisnuo u obest. Kada bi pomenuo neki sličan dostojanstven skup u Srbiji, poslednjih godina, možda bih i rekao da je novinar.

„Ništa se neće promeniti posle haške presude Karadžiću” – gotovo je dominantna teza političkih lidera i analitičara (makar se tako predstavljaju). Teza nije tačna. Površna je. Isuviše kompromisna. Lažno pomirljiva. Udvaračko evropejska. Nacionalno pokajnička. Neaktivna i neambiciozna. Zašto se sada, baš sada, i baš odmah, bez euforije, ali argumentovano, toj istoj majci Evropi, UN, državama

„U regionu svi imaju jedno oko, ono kojim gledaju sopstveno stradanje. Želim samo da otvorim oba, da priznamo da su se zločini dešavali na svim stranama, da poštujemo tuđe žrtve.” Tako, malo politički, malo metaforično, srpski premijer već danima brani sopstvenu ideju da se jedan dan odabere za odavanje pošte svim nastradalim na prostoru bivše,

Pre neki dan, moje prijateljice, Lidija i Jelena, posetile su svoj rodni grad – Peć. Njihovih kuća nema. U tuđim su rukama. Ne mogu ni da ih prodaju. Sve je – tuđe. Jedino mesto koje preostaje za posetu je – groblje. Ali, još malo pa ni njega neće biti. Svo je, kažu, u korovu. Polomljeni

Jedanaestog marta bila je godišnjica smrti Slobodana Miloševića. Dvanaestog marta – godišnjica smrti Zorana Đinđića. Trinaestog marta – godišnjica smrti Ive Andrića. Filmski zapisi, trake, stara crna i nova žuta štampa, nekadašnji i sadašnji intervjui, parada pristalica i neprijatelja, kolone i grupice privrženika – otkrile su, jače nego ikada, svu apsurdnost dugogodišnje srpske politike. Gotovo

(“Šest godina istrage protiv novinara”, Politika, 30.XI)   Danima već, u svakojakoj štampi i brojnim televizijskim “ozbiljnim” emisijama, traje jedna nemušta polemika između bivšeg novinara i sadašnjeg poslanika Milovana Drecuna i bivšeg portparola i sadašnjeg zamenika specijalnog tužioca za ratne zločine Bruna Vekarića. Ta javna gnjavaža svodi se, na kraju, na lični obračun koji blamira