ZAŠTO RANKOVIĆ NEMA ULICU?

/ / Kolumna

Ima li starogradska Palmotićeva ulica kraj? Nema. Ona bi trebalo da se završava do susreta sa Hilandarskom. Donji deo, ispod Bulevara Džordža Vašingtona (čija rekonstrukcija već kasni pet meseci) preimenovan je u Ulicu Milana Kašanina. Ali, niko ne stanuje u ulici poznatog stvaraoca, jer su svi brojevi i dalje stari brojevi Palmotićeve.

To je samo jedna od igrica koje neprestano zbunjuju žitelje glavnog grada. Jer, nazivi ulica ili trgova menjaju se često. Sve zavisi od volje, želje i opredeljenja gradskih i drugih drmatora iz vlasti.

Da li, primerice, neka od glavnih ulica u gradu nosi ime Aleksandra Karađorđevića, kralja ujedinitelja, kojeg su mučki ubili neprijatelji Jugoslavije u Marseju, 1934? Možda se čeka stota godišnjica ubistva.

A neki tuđi kraljevi i carevi imaju već svoje spomenike i ulice. Čak i jedan diktator, čiji su potomci dali gradu dva miliona evra da srede travu i drveće u Tašmajdanskom parku, a da „tatina“ bista bude u sredini. Kao što je plaćen i spomenik pesniku, čija nijedna pesma nije prevedena na srpski!

Tek sada se podiže spomenik osnivaču svetorodne loze Nemanjića, Stefanu Nemanji. Devet vekova posle njegovog rođenja. I, dole, gde su nekada stizali vozovi u Beograd (pa ih stručnjaci odvezli u nedođiju) uspraviće se čak 23 metra! Šest metara više nego što je Meštrovićev „Pobednik“, sa postoljem, na kalemegdanskom bregu.

Nazive ulica, naravno, osvežila je i ova vlast. Pre samo neki mesec jednoj ulici dali su ime poznatog – ustaše. Tek kada je zagrebačka štampa ismejala ovu igricu neznalica – tabla je skinuta, sve je poništeno.

Ali, samo što je pao ustaša, umarširao je – četnik. Sveznajući graditelj i pisac, zamenik gradonačelnika (kao „običan građanin“) predložio je da jedna ulica u Zemunu ponese ime nekog Jovovića. On je, kaže predlagač, ubio „najvećeg neprijatelja srpskog naroda Antu Pavelića“ i zato je „srpski heroj“.

Pisac čuvene knjige, čiji je primerak spaljen, da bi zamotao činjenice, nakitio je da je taj Jovović „pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini“. Nije rekao da je četnik, da je ubijao u Crnoj Gori i da je odstupio. I nije rekao da je Jovović samo ranio Pavelića u Argentini, sa dva metka, u leđa, i da je ustaški poglavnik umro dve i po godine kasnije u Madridu.

E, dobro. Četnik je rehabilitovan, dobio je ulicu, oni koji upisuju adresu sa tim imenom su zadovoljni, jer je vlast bezgrešna.

A što, na primer, ulicu nema Aleksandar Ranković, partizan, narodni heroj, drugi čovek Jugoslavije u svoje vreme, kome su hrvatski obaveštajci smislili da je prisluškivao Tita i Jovanku? Istoričar Bojan Dimitrijević u najnovijoj knjizi „Ranković – drugi čovek“ dokazuje argumentima, kako je to velika politička farsa, koju su podržali mnogi istaknuti srpski političari tog doba.

Šta je Ranković zgrešio Srbiji da ni u rodnom Obrenovcu, nema ulicu?

Da li je on za srpski narod manje važan, prestižan, poznat, od američkog predsednika Vilsona, kome su dali bulevar nad podzemnim savskim vodama, jer je Vidovdan 1918. posvetio Srbiji, a nije istakao srpski zastavu na Belu kuću, kako su predlagači oduševljeno graktali?

Zašto je Lola Ribar izbačen iz centra grada? Kao i Slobodan Penezić Krcun.

Zašto je grešan Ivan Stambolić, mučki otet, mučki ubijen, mučki zatrt u fruškogorskoj šumi? Zar jedna ulica na Banovom brdu, gde je živeo, ne bi mogla da ponese njegovo ime?

Značajnih imena naučnika, pisaca, slikara, graditelja, kojima zatiru trag, ima još.

Beograd bi bio ugledniji, zreliji, reprezentativniji da mu se vrate ili da se u njega usele velika imena srpske istorije.

TOP