; charset=UTF-8" />

FORGOT YOUR DETAILS?

ZASLUŽIO JE MNOGO VIŠE

07 03 2018 / Objavljeno u Kolumna

Manjo Vukotić, novinar

Ima u Srbiji političkih njuškala, lažnoobrazovanih šaptača, prefarbanih preletača, šićardžija, udvarača, usedelica, čankolizaca, kvazianalitičara, potplaćenih kolumnista i otpadnika raznih sorti, koji su svojevremeno pripadali ili navijali za “žuti blok”, za dosovsku koaliciju, bili na Đinđićevoj levoj strani, ali danas ne priznaju ništa šta je urađeno, šta se pripremalo.

Kao da je Đinđić od Srbije pravio laboratoriju u kojoj se, bez recepta, od sintetičkih vlakana ili kukuruznog brašna – pravi država.

Više nego obmana!

Više nego osvetnička laž!

Đinđić je znao zašto je tu gde je: “Nisam došao na ovo mesto da budem popularan. Došao sam da obavim istorijski posao – uvođenje reda u Srbiji, a taj prvi koji uvodi red je uvek nepopularan”.

Znao je da se Srbija mora promeniti, i to kroz reforme: “Postoje nepopularne i neuspešne reforme. Ne postoje popularne i uspešne reforme”.

Znao je da reforme nisu sve: “Ne može da se promeni Srbija, a da mi ostanemo nepromenjeni”.

Znao je da je to ogroman posao: “Promene se ne sprovode daljinskim upravljačem”.

Znao je ambijent u kome stvara: “U Srbiji je uvek rizičnije biti policajac ili sudija nego kriminalac”.

Znao je da se mora čupati iz korena: “U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva”.

Znao je da valja sačuvati pametne: “Da naši ljudi ne bi odlazili u svet, potrebno je da svet dovedemo u zemlju”.

Znao je šta su obećanja: “Mudri političari predviđaju, mudri političari daju obećanja koja mogu da ispune”.

Znao je da se mora stalno biti u akciji: “Nema više spavanja. Vreme je za akciju. Spavaćete kad odete u penziju”.

Znao je šta je svet oko nas: “Međunarodna zajednica je kao klima – ne možete da je priznate ili ne, možete samo da se adaptirate”.

Znao je da je potrebna brzina: “Moto koji me vuče napred je – nikada se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što misliš da je ispravno, ne ono što će većina da podrži”.

Znao je da se lanac pretnji zateže: “Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem”.

Luk između tih njegovih znanja i saznanja i brojnih trutova u državi, luk između njegove pameti i onih u njegovoj radionici, luk između obale njegove vizije i obale na kojoj mase nizvodno plivaju je – ogroman. I zato su, uz ostalo, ispod tih lukova mosta vode odnele i zlatne i mrtve ribe.

Atentat

Spremao se Zoran, iako sa nogom u gipsu, da ide za Banjaluku, na otvaranje “Hemofarmove” fabrike lekova.

– Što se mučiš sad da ideš, tako sa tim gipsom? I štakama. Kako ćeš u avion? – pitao sam ga, dok me je nagovarao (a imao sam i poziv) da idem i ja.

Na putu ka aerodromu, na Novom Beogradu, kod hale “Limes”, izleteo je, pravo na kolonu, kamion. Umalo nije došlo do sudara.

Bio je petak, 21. februar 2003. Vreme: 9.25 časova.

Saznali smo u redakciji za “incident” i dali se na istraživanje. Zvaničnih informacija dugo nije bilo. Premijer je u Banjaluci, prilično nonšalantno, rekao da “odbacuje svaku mogućnost da je saobraćajni incident ugrozio njegovu bezbednost”. Čak je i protumačio da je to neki “nesavesni vozač kamiona učio vožnju na auto-putu”.

Ni ministar policije Duško Mihajlović nije mogao da mi ponudi bilo kakvu precizniju informaciju, iako je, kasno popodne, preneo Zoranu poruku da nije, izgleda, baš “saobraćajni incident”.

Moji saradnici otkrili su ko je “nesavesni vozač” i upoznali me sa njegovim kriminalnim dosijeom, kao pripadnika “surčinskog”, pa “zemunskog klana”. Dugo dumajući, lomeći se, preispitujući se – zajedno sa saradnicima, vođen instinktom koji mi je dosta puta u karijeri pomogao, odlučio sam da na prvu stranu “Novosti” najkrupnijim slovima ispišemo “Atentat na Đinđića”. Subota, 22. februar 2003. Bio je, na kraju, znak pitanja. Da, ostalo je da lebdi pitanje, ali naše, redakcijske činjenice ukazivale su na podmuklo delo.

Nekoliko dana trpeo sam ogovaranja i prozivke: za žutilo, za improvizaciju, lažno uzbunjivanje, od konkurenata, političkih crnih vrana, intelektualnih trećepozivaca, prodavaca istine na javnim pijačnim tezgama…

Zna se deo epiloga: MUP je preslišao “nesavesnog vozača” zbog “falsifikovanih isprava” i “oduzimanja dozvole”, a Drugi opštinski sud mu je ukinuo pritvor. Tako je Dejan Milenković Bagzi pobegao bez traga!

To je, eto, bila država: “poštena” policija i “nezavisno” sudstvo!

Tri dana kasnije, Zoran me je pozvao u kabinet. Dosije o atentatu bio je na njegovom stolu. U sredu, 26. februara, “Novosti” su, na celoj strani, pod naslovom “Sačekuša za Đinđića” objavili punu istinu o pravom atentatu kod “Limesa”.

– Kako si vidovito dao onaj naslov! – više se čudio nego što me pitao, više se smeškao nego što je delovao zabrinuto.

– Odlomio se sam! – odvalio sam i nastavio da mu pričam o njegovoj naivnosti i neodgovornoj šetnji.

Jer, pokušaj atentata kod “Limesa” bio je drugi smišljeni i planirani pokušaj Zoranovog ubistva. Naravno, svi su bili skuvani u filijali “zemunskog klana”.

Prvi je bio 16. februara, na Begaljičkom brdu. Zoran se vraćao sa Kopaonika, sa porodicom. Baš je tamo igrao fudbal sa specijalcima i zadobio povredu tetive. Odustali su od napada “zoljama”.

Posle drugog neuspeha kod “Limesa”, treći pokušaj je bio kod Savezne skupštine, 7. marta. Zoran Jovanović je, iz snajpera, trebalo da, pri ulasku u zgradu, gađa premijera. Masa naroda ga je zaklonila.

“Zemunski klan” je zatezao svoju mrežu sve do podneva, 12. marta.

Do četvrtog, smrtonosnog, hica.

Kosovo

Politički već iskustven, prolazeći i kroz “toplog zeca”, ali ozbiljniji i zreliji, Đinđić je poslednjih meseci života veoma ozbiljno zagrizao da reši pitanje Kosova.

Već je bio svojim inicijativama zapljusnuo mnoge domaće i međunarodne ličnosti i institucije. Zamolio sam ga, baš u tom naletu, da o problemu Kosova i Metohije govori za “Večernje novosti”. Intervju, na dve strane, pod naslovom “Srbija nije žeton za plaćanje dugova”, objavljen je 7. marta 2003.

Gde sam mogao da slutim da će to biti njegov poslednji intervju?

Kad sam pročitao tekst, snažan, precizan, ubojit, sveobuhvatan, slutio sam: Ovo je đavolski opasno! Ovo će iritirati mnoge međunarodne oči, jer im je u njih ubrizgao hemikaliju da će ih dugo trljati!

– Sjajan intervju! Ali, riskantan. Ovo će izazvati buru! – rekao sam mu telefonom.

– Moram to da kažem! Nema više bežanja od te teme! – samouvereno je odgovorio.

Znam da nije voleo da autorizuje svoje izjave i intervjue. Učinilo mi se da bi ovaj tekst, ipak, još jednom trebalo da pogleda. Nije hteo.

Uveče, posle osam sati, dok je još zahuktala mašina izbacivala novine, nazvao sam ga.

– Da ti pošaljem “Novosti”? Da pogledaš još jednom? Možemo još nešto da izmenimo, izbacimo, prepravimo za beogradsko izdanje – rekao sam, znajući da će “neprijatelji” to pročitati pre jutra.

Bio je to izuzetak da mu se novine odnesu uveče kući. Ali, moje predosećanje je bilo da će taj intervju sručiti lavinu. Na njega, najviše.

– Ovo super izgleda! – javio mi je kada je pogledao novine. – Sve je O.K.! Možda je ovo za Hag, ali… – smejao se zdravo i prkosno.

– Ako odeš tamo, slaću ti besplatno novine! – hteo sam i ja da budem gorko duhovit.

– A, ne! Ići ćemo zajedno! – prasnuo je, ne uzmičući.

Podsećam: bilo je to pet dana pred njegovu pogibelj.

Od tada je prošla decenija i po!

Gde smo sa problemom Kosova i Metohije?

Tamo gde je započeo Zoran Đinđić.

Ni milimetar dalje! Na istom prvom stepeniku! Vrata evropske palate su i dalje zatvorena iako se našim pregovaračima čini da je već pred njih prostrt crveni tepih.

Šta je taj pedesetogodišnjak tada hteo sa Kosovom, okružen svakojakim domaćim strujama i u obruču halapljivih svetskih moćnika?

Citiraću neke od rečenica iz Zoranovog intervjua, pa će se, delimično, sklopiti neka kosovska freska:

  • “Tema Kosova se ozbiljno otvara. Ovu temu mnogi u svetu nisu spremni da otvore. To je još tabu tema”.
  • “Kosmet je za mene državni prioritet broj jedan. Status Kosova je, u stvari, status Srbije. Mi ne možemo da zaokružimo državnost Srbije dok ne znamo kakav je status Kosova i Metohije. Ja sam izabran da branim interese Srbije”.
  • “Radi se o sudbini i budućnosti Srbije”.
  • “Mora da bude pronađen kompromis između prava Prištine i prava Beograda”.
  • “Insistiraćemo da se razgovara: u kakvom će odnosu biti Srbija i Kosmet. U kakvom će odnosu biti za pet, deset godina i zauvek”.
  • “Mi ni formalno, ni faktički, nezavisnost Kosova nećemo prihvatiti”.
  • “Moja namera je da svetu kažemo da nismo ničiji žeton u rezervi kojim bi neko namirio svoje dugove”.
  • “Posle dve godine još ne možemo da kažemo šta je naša država… I Beograd zbog toga ne može prihvatati dalje odlaganje konačnog statusa”.
  • “Imam utisak da sam nekog uhvatio usred nekih “radnji”. Čini mi se da nekom remetim koncepciju za Kosovo i Metohiju i Balkan”.
  • “Ništa, nažalost, neće biti lako. Da je svet mogao da razreši kosmetski čvor – rešio bi ga do sada… Sve se pribojavam da će međunarodna zajednica da kaže: kosmetska “divlja gradnja” je postala tako velika da ne možemo da je rešimo, hajde da je legalizujemo”.
  • “Nas više ne sme zadovoljavati da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra izjeda “osmi putnik”. Nama u državnom gnezdu ne treba kukavičje jaje”.

Sličnog biserja ima još. To je čitava jedna smišljeno izvajana ogrlica stavova, preciznih i državničkih.

Povadio sam ove citate iz najmanje dva razloga. Prvi: da se prisetimo da je Srbija pre 15 godina bila na istom raskršću gde stoji i sada i bira put ka Prištini, Briselu, Moskvi, Vašingtonu… Nema strelice okrenute u jednom smeru. Jedan smer je – slepa ulica.

I, drugi razlog: Đinđićevi stavovi o Kosovu, na najuverljiviji način ruše kulu koju neznalice i lažovi godinama grade – da je Đinđić bio “izdajnik”, “prodana duša”, “zapadni špijun” i šta već sve ne vade iz svoje pocepane i smrdljive vreće.

Zoran Đinđić je bio – veliki patriota. Nije na čelo stavljao ni petokraku, ni kokardu, ni krunu. Imao je – čisto čelo. I zato ga je snajperista sa prozora tražio.

Taj intervju me i danas, kada god pomislim o tom crnom martovskom danu, nekako muči, guši, plašim ga se: sručio je bolnu i tešku istinu svima, u srce – usred “radnje”, kako je sam rekao – pa se plašim da nisu svi zajedno stavljali prst na obarač.

Žrtvovanje

Đinđić je čovek-političar, koji je umeo da hvata ideje u letu, da ih brzo ubere i zasadi u nekoj saksiji za cvetanje.

Umeo je da munjevito, brzopotezno, odgovara. Kao da igra šah-mat partiju, kao da drži štopericu u ruci ili gleda u levak kroz koji curi pesak. I kako vreme nestaje. I nedostaje.

Neki, takođe, misle, do danas, da nije znao šta ko i kako radi. I to je silikonska, napumpana, teza. Nije sve znao, mnogi su se ubrzo osilili, počeli da soliraju, da šuruju sa oponentima, grle se sa podzemljašima… Ali, znam, govorio mi je za jednog ministra da “stalno spava i zeva i da će…”, za drugog da se “osilio pa ga ni zakoni ne interesuju…”, za trećeg da je “počeo da švrlja i namešta”.

Video je da su mu neki saradnici – štetočine. Kasno je počeo da ih odvaja od skuta. Neke je nameravao da “odmori”. Počeo je da traži: “Odvojite mi ove voajere”…

Oni su grabili ka svojim prevarantskim ciljevima.

A on im je verovao i kasno video da ga obmanjuju, da mu se udvaraju, rade i za druge i za sebe, pletu prljavu paukovu mrežu, zatvaraju mu vrata, isključuju oči kamera…

Znao je Zoran Đinđić, pred sam odlazak, ko se oko njega vrzma, ko bez kucanja otvara vrata i ko ih zaključava. Naslućivao je da se vulkan vrele, crveno-crne lave, svakog časa može sliti niz padine njegovog sistema. Sistema koji je tek stvarao. Sistema koji je zamišljao. Novog sistema. Drugačijeg, boljeg, umivenijeg, blagorodnijeg, slobodnijeg…

Ali i oni, zaverenici i zločinci, vođeni nečijom rukom, znali su da bez njega – nema sistema.

I nije ga bilo, posle njega.

Nikad nije zaživeo njegov spremani sistem.

I kad su pokušali da ga, kao, dograde posle njega – rušili su ga, jer nisu znali da prvo mora da ima temelj. A oni su kretali od gromobrana – odbraniti sebe od groma i dimnjaka – stalno ložiti vatru, pa neka kulja dim, da se ne vidi…

Pokušavali su “njegovi” da ga kopiraju. Njega samoga. Da sklapaju i sriču metafore, koje je on iz svojih raskošnih škrinja vadio i sipao kao konfete, da imitiraju i njegov glas… Ali je to sve ličilo na amatersko lutkarsko pozorište. Na pajace.

Nisu imali njegovo znanje.

Nisu umeli kao on da prate modu.

Nisu imali njegov šarm.

Nisu umeli da gaze njegovim stopama.

Nisu znali da čitaju i prevode njegove ideje.

Nisu bili odani ni da mu podignu spomenik.

Ne, nije Zoran Đinđić bezgrešnik. Ni anđeo čistunac. Još manje svetac.

Nije ga potrebno oblačiti u zlatne odore i klečati pred njegovim stvaralačkim skutima. Ljubiti mu ruku kao patrijarhu.

Ali, Zoran Đinđić je posve neobična, specifična, osobena politička ličnost. Grunuo je svojim optimizmom i vizijom, svojom snagom i darom, kao nijedna politička figura u Srbiji i na ovim prostorima poslednjih decenija.

Počeo je da razgoni mrak. Da topi led. Da skida alke straha. Da se smeje suncu i proleću.

Zaustavljen je u zaletu.

Baš kad je kažiprstom dotakao nebo.

Strah me je, ponekad, da pomislim da je on to nebo i sam zamišljao, želeo.

I da je sam sebe, svojevoljno, prkosno, inadžijski, hteo da prinese na žrtveni oltar.

Možda je mislio: nek i ja budem zalog za novu Srbiju.

Previsoka cena.

Neisplativ ulog.

Nezahvalnoj Srbiji.

Nezahvalna Srbija.