SRPSKO – CRNOGORSKO RASKRŠĆE

/ / Kolumna

Mandatar za sastav nove vlade Crne Gore, prof. dr Zdravko Krivokapić pozvao je pre neki dan predsednika Srbije Aleksandra Vučića da poseti podlovćensku državicu.

Pre samo koju nedelju guslala se druga poema: Krivokapić je, ishitreno i politički brzopleto, grunuo da Milo Đukanović i Vučić imaju neka zajednička posla u novokomponovanom naselju Beograd na vodi. Nije, po običaju, srpski predsednik zabašurio ovu neočekivanu poruku iz Podgorice i, u svom stilu, odaslao odgovor: Krivokapić laže! Baš tako ga je častio. A nikad se nisu sreli.

Da li je Krivokapićev poziv obrt?

Od kada su na crnogorskim izborima prvi put u tri decenije Milo Đukanović i njegov DPS izgubili vlast i opozicija, makar za jedan mandat, dobila prednost u parlamentu – mnogo se izvora zamutilo. I dalje se valjaju talasi nerazumevanja, nepoznavanja, improvizacija, nedobronamernosti, sitnog politikantstva, partijskog bildovanja, nacionalne obojenosti, patriotskog lažnjaštva…

Iz oba centra. Sa obe obale – Save i Morače.

Sa terazijskog platoa partijski jezičari, novoizmišljeni eksperti i nepismeni kolumnisti, zavapili su: izađite iz NATO, poništite priznanje Kosova, izbrišite crnogorski jezik, napravite sporazum srpskog i crnogorskog naroda…

Sve to pre nego što je većina ušla u Skupštinu. I dok niko, zvanično, nije dobio mandat. I dok se Vlada tek kupa u koritima vrelih partijskih voda. I biće ozvaničena tek u prvoj polovini novembra!

Pa, ko da to uradi kad stara vlada još vlada, na čelu sa onim namrštenim i donedavno osokoljenim Mojkovčaninom, dugogodišnjim policajcem?

Neki su u Beogradu – a zna se koji – to pompezno vozdizali kao pobedu prosrpskih snaga.

Drugi – a zna se koji – kukumačili su kako i Srbija mora da nađe svog Krivokapića (prvi put u politici), svog Abazovića (sa četiri poslanička mandata), ujedinjenu opoziciju (kao da su oni tamo ujedinjeni oko istog programa), ići u više kolona (kao da je to nešto prvi put viđeno)…

Beogradski politički učitelji preskočili su knjige iz kojih se sve to učilo u Srbiji: DOS je bio sastavljen od 18 partija, različitih programskih ciljeva i pobedio je kao – jedna kolona.

Od svih gromoglasnih opozicionih lidera izvučen je mirni Vojislav Koštunica da pobedi Miloševića.

Posle pobede 5. oktobra 2000-te, opozicija nije mogla da preuzme vlast, pa su mesecima, na primer, ministarstvom policije upravljala tri koministra. I dok je mudri advokat Božo Prelević tražio zakone, oslabljeni Rade Marković spaljivao je i raznosio dokumentaciju.

Đinđić je hteo vladu stučnjaka, ali su vođe partija i pokreta zatražile da naplate svoju političku članarinu, pa je mladi pobednički premijer izmislio da vlada ima devet potpredsednika (u ladovini) – lidera partija, a pravu vladu sastavio od stručnjaka (koliko se moglo).

Sve je, gotovo, viđeno.

Nije, naravno, sve. Crna Gora je drugačije istorije, drugačijih običaja, drugačijeg mentalnog sklopa…

Zato „znalci“, „analitičari“, savetnici, plaćeni Srbi iz Crne Gore, premetnuti Crnogorci, ribolovci u mutnim vodama – moraju da znaju realnost u kojoj Crna Gora živi. Političku, društvenu, ekonomsku, međunarodnu… Ne može se, preko noći, promeniti ceo sistem jedne zemlje, ne može se čak iseći ni od stiropora, na kome su sedeli neki srpski „disidenti“ i „gladnovi“.

Valja iz jednosmerne trake tarazijskog tunela preći u drugu, širu traku, bolje vidljivu i pomoći da taj novi sistem, nova vlast, zaživi. Da uzme poluge kojima će demontirati sudstvo, na primer, pa školstvo, kulturu i ostalo.

Realnost, i srpska i crnogorska, ne daje više prostor za busanja u bratske grudi „dva oka u glavi“ i slično.

Nisu tu potrebni posrednici, dubleri, čauši, udvarači, preletači, politički i nacionalni trgovci, izmišljeni zastupnici interesa srpskog naroda, oni za koje srpska vlada šalje avion da bi došli do Beograda ili dobili sablje za zasluge, onih koji su bezbroj puta do sada gubili na izborima, pa neće da priznaju da im je ovu pobedu donela crkva na oltaru.

Samo iskreni odnos, prijateljsko međusobno razumevanje, obostrani interesi (a ima ih mnogo), mogu povratiti razbijeno poverenje. Već sama činjenica da Vučić, ni kao kao premijer, ni kao predsednik, nije bio nijednom u zvaničnoj poseti najmanjem susedu – govori o urnisanom odnosu dve države.

Valja hitno graditi nove mostove. Mostove – realnosti. Mostove – stisnute ruke. Mostove – nove složnosti.

Mora da pobedi realnost.

Srpska i crnogorska.

Ova danas, posve drugačija od one juče, od prošlog veka, od svih vekova.

I evropska, naravno.

Da dva oka ne ostanu razroka.

Ili slepa na tom raskršću.

TOP