; charset=UTF-8" />

FORGOT YOUR DETAILS?

Promocija knjige Dobrice Ćosića „Kosovo 1966-2013”

09 08 2013 / Objavljeno u Događaji

Naša izdavačka kuća odabrala je simbolični datum – Vidovdan, 28. jun 2013, da bi lansirala svoj prvenac, knjigu „Kosovo 1966-2013”, akademika Dobrice Ćosića.

U Kolarčevoj zadužbini nije bilo mesta ni za stajanje, a među gostima u prvim redovima, pored akademika, književnika i politčara, bio je i Milan Panić, premijer SRJ kome je mandat poverio Ćosić kao predsednik države.

O knjizi, koja obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo, pored autora, govorili su, izdavač Manojlo Manjo Vukotić i istoričari akademik prof. dr Ljubodrag Dimić i dr Predrag J. Marković.

– Čast mi je što je među prvim mojim samostalnim izdavačkim poduhvatima knjiga najvećeg živog srpskog pisca. Pred nama je knjiga sabrana od najdragocenijih misli o Kosovu, umnije sročena nego što bi to učinio bilo koji istoriograf. Promovišemo je danas, na Vidovdan, 624 godine nakon Kosovske bitke, kada je Kosovo i dalje naša bolna rana – kazao je Manojlo Vukotić.

Akademik Ljubodrag Dimić podsetio je na reči Isidore Sekulić da se  „najbolje istorije naroda mogu naći u njihovoj književnosti”.

– Pred nama je autobiografska pripovest koja prati događaje iz privatnog i života zemlje pisca, gotovo opsednutog Kosovom. Ova knjiga promišlja budućnost dublje od bilo koje studije. Za sve ovo vreme, rastao se od ideologije, dogmatizma i strahova. Ovo je tema na kojoj je angažovan duže od pola veka i zbog koje je prozvan izdajnikom. Ona nas suočava sa istinom o nama samima, a da bi to učinila, ona razgrće metež dešavanja. Govori o stanju u međunarodnoj zajednici i moralu, ako morala još ima. Kosovo je prostor, tradicija, spomenici i vrednosti… Kosovo je i vreme nabijeno energijama generacija koje su iznele jugoslovensku revoluciju, raspad velikog sistema, nastajanje novih država i sve tokove. Pisac je najosetljiviji barometar društva, a Ćosić je bio i državnik i šapćuća javnost i disident i član CK KPJ. Ovo je i knjiga o karakteru pisca. Knjiga je puna pitanja, suštinskih pitanja, ali i predloga o koegzistenciji sa albanskim narodom na Kosovu – istakao je Dimić.

Predrag Marković, istoričar, upitao se nad stavovima dela javnosti da Vidovdan više ne treba da bude smernica u političkom i privatnom životu ovog naroda.

– …Jugoslovenska politika nije imala sluha za kosovsko pitanje, a kada ga je Ćosić potezao, bio je prozvan nacionalistom Velike Srbije. To je najveća greška. Ćosić je nacionalista Male Srbije, one Srbije koja ima šanse za opstanak. Ćosić je patriota koji se osvrće na greške svog naroda i kritikuje ga neštedimice. Slobodno mogu da kažem da je Dobrica Ćosić jedini pisac koji uopšte misli o Kosovu… – smatra Marković.

Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, piščeve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga „Stvarno i moguće” i „Piščevi zapiši”, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosovskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine.

– Postavio sam kosovsko pitanje 29. maja 1968. i skrenuo pažnju na separatizam, albanizaciju i progon Srba iz tog dela zemlje. Komunistička birokratija odbacila je moja zapažanja i proglasila me ideologom srpskog nacionalizma. U radnom stolu pronalazio sam prislušne uređaje, spaljivane su i zabranjivane moje knjige, a u BiH su čak spaljivali Dečje novine koje su imale tekstove o mojoj knjizi Koreni. Moja porodica je trpela, čak i ona na selu. Prozvan sam ideologom etničkog čišćenja i moje knjige više nisu prevođene na evropske jezike. Ipak, poraz istine je samo privremen, znam da su to hiljade Srba platili svojim životima. Kada sam ’82. predložio kompromis podelom teritorije i etničkim odvajanjem, nije prihvatila ni crkva ni jedno političko telo u zemlji. Dobio sam svoju titulu, a ta titula odredila je moje višedecenijsko književno delovanje – kazao je Ćosić.

„Kosovsko pitanje će obuzimati ljude i narode dok postoji Balkan, kao poprište sukoba svetskih imperijalnih sila i agresivnog islama i zamorenog evropskog hrišćanstva”, zaključio je Ćosić.

Knjiga o kojoj se večeras govori, nije pisana kao knjiga. Knjigu je sačinila moja ćerka Ana, izborom iz mojih raznovrsnih zapisa, govora, beležaka za romane, radnih dnevnika, prepiske, lične arhive – verujući u smislenost sabira kosovskih tema u knjigu „Kosovo“ i njenu aktuelnost u neprilikama koje su zadesile srpski narod u poslednjim decenijama 20. veka. U aktuelnost i potrebu šireg razjašnjenja kosovskog pitanja, poverovao je i Manjo Vukotić i 2004. godine objavio knjigu „Kosovo“.

Na početku šeste decenije prošlog veka, komunističko vođstvo napustilo je jugoslovenstvo, uzelo kurs konfederalizacije Jugoslavije i razbijanja Srbije, stavljajući je pod tutorstvo svojih Pokrajina Vojvodine i Kosova. Sa sumnjom u opstanak Jugoslavije, na sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 29. maja 1968, postavio sam kosovsko pitanje. Govorio sam o separatizmu Albanaca, albanizaciji Kosova i Metohije, šovinističkom teroru nad srpskim narodom i izgonu Srba sa Kosova. Komunistička birokratija odbacila je moju kritiku i proglasila me ideologom srpskog nacionalizma.

Izložen sam policijskom teroru i kontroli kretanja i komunikacija; u mojoj radnoj sobi u Grockoj pronašao sam prislušne uređaje; prognan sam iz javnog života, moje knjige spaljene su na Kosovu; Tito je zabranio objavljivljnje moje akademske besede; u školama Bosne i Hercegovine, ritualno uz prisustvo đaka, profesora i policije spaljivane su „Dečje novine“ iz Milanovca zato što je u njima objavljen tekst o mom romanu „Koreni“; hrvatska štampa me je klevetala kao prosovjetskog pisca; moji romani su unižavani ideološkom harangom i izopštavanjem iz književnog života; moja porodica je trpela diskriminaciju čak i ona u selu; Žak Delor, predsednik komisije Evropske unije proglasio me „ideologom etničkog čišćenja“, što je izazvalo obustavljanje prevoda mojih romana na evropske jezike. Itd. Nabrajanjem nekih posledica koje su proistekle iz mog postavljanja kosovskog pitanja, nisam želeo da heroizujem svoju borbu za kosovsku istinu. Želja mi je da obavestim mladu generaciju zašto sam proglašen nacionalistom i kakva je cena te titule bila u Srbiji i Titovoj Jugoslaviji. O tome govorim s nadom da će mladi poverovati da je poraz istine samo privremen. Ja nemam pravo da se žalim na kaznu koju sam naznačio, jer znam da su hiljade i hiljade Srba životom platili svoje nacionalno osećanje i želju da ostanu na svom životnom ognjištu.

Kada sam 1968. govorio o albanizaciji Kosova, u svojim zapisima formulisao sam predlog za mirno, dogovorno, kompromisno rešenje kosovskog pitanja: podelom teritorije i etničkim razgraničenjem. Taj predlog sam obznanio 1982. godine. Tadašnja i potonje vlade Srbije, Crkva i patriotsko javno mnjenje, nisu prihvatili takvo rešenje.

Titulu srpskog nacionaliste stečenu 16. maja 1968. godine, nosim do današnjeg dana. Ona je odredila vrednovanje mog književnog rada i u ovom vremenu. Ta ideološka titula uslovila je i žigosala čitav moj život.

Briselskim sporazumom, ja okončavam hroniku Kosova ispisivanu od 16. septembra 1966. do 25. maja 2013. godine. Ovim Briselskim sporazumom, verujem, okončava se oslobodilačka era srpske nacionalne ideologije, zasnovane u prvoj polovini 19. veka. Srpski potpisnici tog  sporazuma izjavili su: „Dobili smo sve što smo mogli da dobijemo.“ Ja u to verujem. I ne kritikujem ih  što su primorano potpisali diktat Amerike i Evropske unije. Briselski sporazum je neminovnost u imperijalističkoj vladavini Amerike i Nemačke Evrope i Srbijom u decenijskom opadanju njene snage, a bez podrške i ijednog saveznika. Poražena je nacionalna i državna politika istorijskog kašnjenja.

„Briselsko rešenje“ kosovskog pitanja predstavlja za Srbe nesrećno rešenje i istorijski poraz nacionalne i državne politike Srbije, ali i poraz ljudskih prava i pravde od sile koja dominira svetom. Za ovakav kosovski poraz Srbije, pred Istorijom smatram odgovornom celokupnu srpsku politiku do današnjeg dana. Kobnu politiku zasnovali su kominternini sledbenici Srbi – Titovi boljševici, nastavio je Slobodan Milošević, produžila je „nova demokratska vlast“ i njena opozicija sa Crkvom, do ovog Briselskog diktata. Zar je bilo razumno i patriotski prihvatiti rat sa Amerikom i NATO paktom 1999. godine, pretrpeti ogromne žrtve ljudske i materijalne, biti optužen od „međunarodne zajednice“ za srpsku agresiju i zločine na Kosovu, koje ne osporavam, doživeti izgon preko 200.000 Srba sa Kosova i Metohije, a sve to za privremena i nesuštinska srpska prava na Kosovu, obećana Briselskim dogovorom. Takav ishod nije bio istorijska neminovnost. To je ishod kašnjenja nerealističke, anahrone, politike Srbije. To je i neokončan ishod imperijalističke politike Amerike i Evropske unije prema Balkanu.

Međutim, dosadašnja uslovljavanja Srbiji da dobije datum početka pregovora za prisjedinjenje Evropskoj uniji, nisu okončana. Slede permanentna uslovljavanja i primorana popuštanja. Odlaganjem početka tog sporazuma, Nemačka uvodi Srbiju u novu neizvesnost. Taj politički čin Nemačke, smatram nastavkom tradicionalne  nemačke politike prema Srbiji.

Mnogo Srba oseća se poniženim nepravdom Briselskog sporazuma. Sa razlogom. Za poraznu nacionalnu politiku prema Kosovu, veliku odgovornost snose i Srbi sa Kosova i Metohije, nespremni za kompromisna rešenja kosovskog pitanja.  Zbog takvog Briselskim sporazuma, nesrećan sam i ja zato što znam, da su odavno postojale političke mogućnosti da se kosovsko pitanje reši kompromisno i pravedno za oba naroda: teritorijalnom podelom i etničkim razgraničenjem.

Takvo rešavanje kosovskog pitanja odlučno su odbacile Amerika i Evropska unija zbog svojih političkih ciljeva. Takvo rešavanje vekovnih albansko-srpskih antagonizama, nije prihvatila nijedna vlada Srbije, ni njena opozicija, ni Srbi iz Kosova i Metohije, a najupornije ni Srpska pravoslavna crkva. Naravno, i Albanci bezuslovno podržavani od Amerike. Oni hoće Kosovo u teritorijalnim granicama koje im je obezbedio Jugoslovenski ustav iz 1974. godine.

A Slobodan Milošević je krivac što Srbija gubi etničku teritoriju „severnog Kosova“ sa dolinom Ibra i južnim Kopaonikom. Kada je 1989. ukinuo brionski ustav Pokrajine Kosovo, Milošević je mogao i morao administrativnom odlukom da priključi Srbiji teritoruju kopaoničkog i studeničkog sreza, koja su besmislenom odlukom vlade Srbije 1958. godine priključena teritoriji Pokrajine Kosovo. Kosovsko pitanje  Briselskim sporazumom ne rešava se konačno. Sporazumi i nesporazumi Albanaca i Srba, trajaće dok žive generacije Albanaca koji se bore za veliku Albaniju; dok žive srpske generacije koje su doživele rat Amerike i NATO pakta 1999. godine; dok postoje proterani Srbi i njihova deca koji su izgubili dom, imovinu, zavičaj; dok postoje stvaroci srpske kulture i istoričari koji znaju i pamte šta je srpski narod izgubio u 20. veku dejstvima imperijalističkih sila i zabludnom nacionalnom i državnom politikom; dok postoji Srpska pravoslavna crkva koja će da se bori za očuvanje pravoslavne i duhovne baštine srpskog naroda; dok u Srbima živi kosovski mit slobode i svest o nacionalnom identitetu.

Kosovsko pitanje će obuzimati ljude i narode dok je Balkan  poprište svetskih imperijalizama i sukoba agresivnog islama i zamorenog, potrošenog evropskog hrišćanstva.

Kosovo kao islamska teritorija, biće moćan činilac u agresiji neosmanske Turske za osmanlijsko nasleđe Otomanske carevine na Balkanu i u njenoj težnji za prodor u Evropu.

Iza Briselskog sporazuma stoje ucene velikih sila i srpske iluzuje o spasu u Evropskoj uniji. U sadašnjoj međunarodnoj konstelaciji i položaju Srbije u ovom svetu,  smatram realističkim nastojanje da budemo primljeni u Evropsku uniju. To nastojanje predstavlja i napor za brže civilizacijsko napredovanje i modernizaciju Srbije. Ali, moje je uverenje da priključenje Srbije Evropskoj uniji, ne treba da se ostvaruje sa ucenama i po svaku cenu.

Nada da će pristupanje Srbije Evropskoj uniji predstavljati kraj našoj ekonomskoj, kulturnoj i civilizacijskoj zaostalosti,  nada da nam pristupanje Evropskoj uniji garantuje bolji život i smanjenje nezaposlenosti, sve  očiglednije pokazuje se kao  neizvesnost. Evropska unija podređena interesima velikih sila, stupila je u složenu krizu čije rešavanje nagoveštava temeljnu strukturnu reorganizaciju, koja po idejama protagonista evrointegracije ne obećava dobra Srbiji i malim, zaostalim, siromašnim narodima „zapadnog Balkana“, geopolitički i istorijski predodređenih za periferiju Evrope. Državna politika zasnovana na jednoj ideji, doživela je poraz, jer je prenebregla egzistencijalne pretpostavke opstajanja malih balkanskih naroda. Mali narodi opstaju, ako koriste sve mogućnosti, sva razumna sredstva, shvataju svet u kome žive i prilagođavaju se.

Sadašnja istorijska zbivanja i posledice koje će da nastupe, stavljaju Srbiju pred teška iskušenja. Povećava se odgovornost Srbije za odbranu ugrožene dejtonske Republike Srpske. Neophodan nam je istorijski razum, temeljno poznavanje sadašnjeg sveta, visoka kritičnost prema sebi i istinito pamćenje svoje prošlosti, osobito poraznih zbivanja u 20. veku. Biti poražen, ne znači biti i pobeđen.

U ovoj svetskoj krizi kapitalizma kojoj se ne vidi kraj, da Srbija nadživi 21. vek, da ne budemo nomadi i Cincari,  moramo reformama i evolucijom da stvaramo društvo slobode, kulture, humanog socijalizma. Za takve ciljeve, neophodan nam je sabir celokupnih umnih, radnih i moralnih potencijala srpskog naroda i onog u rasejanju u kome živi više od trećine Srba. Njihov intelektualni kapital i ekonomski portencijal  treba privući matici i dati im odgovarajući značaj, onako kako su to učinili neki narodi.

Kosovsko pitanje nije samo kosovsko. Izazvane su nesagledne posledice decenijskog kašnjenja. Zato kosovsko pitanje zahteva temeljno poznavanje prošlosti i k orišćenje iskustava iz dosadašnjih poraza.

Knjiga „Kosovo“ tom cilju želi da služi.

Dobrica Ćosić

 

Slike sa promocije
Poslušajte izjavu Dobrice Ćosića: