OČEVI I DECA

/ / Kolumna

Svakog dana, ali baš svakog, od prve do poslednje strane, razasute su po novinama slike, fotke – njihove dece.

Beleže se svi trenuci: na splavu, grle se, zaljubili se, rastavili se, promenili devojku ili momka, rođendani, šampanjci, gosti i pokloni… U kojem letovalištu su, na kojem bazenu, u kojim kolima…

Često su, uz njih, brižni tata i mama. Ili samo jedno, svejedno.

„Liči malo na oca“ – a otac mu ubijen.

„Ima očev temperament“ – i njemu je otac ubijen.

„Tatina naslednica“ – a tata bio u zatvoru.

„Ima talenta na oca“ – a i njegov tata bio u zatvoru.

„Dopada mi se njegova devojka“ – oduševljena je mama novom stotom devojkom svog sina.

„I moja deca će glasati za njega. Ona su samostalna“ – ponosno kaže folk diva, sedeći na njegovoj tribini.

Privodi ih policija. I u drugim državama.

Proteruju ih iz drugih država.

Plima jedne bahatosti, lažnih ljubavi, prevara, pomodarske raskoši, malograđanske prepotencije, siledžistva, reklamerstva, samoreklamerstva…

To nam mediji nude kao estradu, kao filmsku storiju, kao zabavu, kao realnost?

To donosi tiraž ili gledanost?

Sve je to bezvredno.

Sve je to – jeftini gulaš za gladne narcise, kofe prljave vode kojim se polivaju polomljene stepenice prestiža. Potpaljivanje niskih strasti. Sejanje neukusa.

Ima drugi roditeljski – dečiji ešalon, koji pripada glumištu, književnosti, stvaralaštvu. On je mnogo ozbiljniji i vredniji, ali, počesto, i on prenaglašen. Više ih, nedoučeno, predstavljaju da li su Žutić, Ejdus, Ršumović, Bajić, Žigon – nego što ti naslednici poznatih doista vrede i doprinose. Završili su akademije, svoji su.

Postoji i treći ešalon – o kome se ništa ili gotovo ništa ne zna. Deca poznatih biznismena. Pravih biznismena. Deca koja su studirala,često na najboljim svetskim univerzitetima, govore jezike, imaju razvijene radne navike, preuzimaju lagano poslove od roditelja, vode već ozbiljne firme i projekte, pregovaraju u bankama i sa svetskim menadžerima…

Ali, nećete nigde naći lepu vest, dobru emisiju ili reportažu o njima. Na primer, Miodrag Kostić, najbogatiji Srbin, drži pored sebe sina i muštra ga kako da vodi firmu. Ili, tako isto, Miroljub Aleksić, u velikoj i razgranatoj kompaniji, ima sina, sa najvišim školama, koji vodi pregovore sa italijanskim i nemačkim poslovnim partnerima. I ćerku vodi tim putem. Poznati bračni par Momirović, Nada i Đorđe, uspešno tri decenije vode svoju kompaniju: jednog sina su opredelili za tekstilnu industriju i modu, a drugog za ugostiteljstvo. Slično je uradio i Todor: jedno dete –  tekstil, drugo – ugostiteljstvo. Branislav Baćović je prepustio svoju veliku transportnu firmu sinu, doktoru nauka. I Milija Babović sina Stefana, donedavno kapitena fudbalskog Partizana, „trenira“ svakog dana biznis poslu… A ima ih još, bezbroj.

Sjajna deca. Obrazovana. Vredna. Radna. Nema ih na splavovima, na žurkama, u „paparacima“, u „ekskluzivu“… Ima ih u – halama, na njivama, u kabinetima…

Oni su – snaga Srbije. Budućnost.

Neiživljeni živimo u jednom obmanjivačkom društvu.

Predstavljamo, pišemo, slikamo, plasiramo, namećemo – jednu irealnu Srbiju. Naduvanu. Lažnu. Veštačku. Neradnu. U šljokicama. U silikonima. U blindiranim kolima. U dimu marihuane. Nevaspitanu. Nemoralnu.

Treba se, hitno, vratiti Srbiji rada, Srbiji morala, Srbiji poštenja, Srbiji istine, Srbiji pravde…

TOP