; charset=UTF-8" />

FORGOT YOUR DETAILS?

MINISTARSKA HUKA I MEDIJSKA BRUKA

20 08 2013 / Objavljeno u Kolumna

Da li su mladom, 29-godišnjem Nišliji, Lazaru Krstiću, političari i mediji, pre nego što je seo na električnu stolicu ministra finansija, delimično spržili krila?
Mislim da jesu. U euforiji, koja je više podanička, politikantska, nego stvaralačka, proglasili su ga „novim Teslom“, „mesijom“, „spasiocem“ i okitili ga budalastim metaforama.

Niti je Tesla (daleko je od toga), niti je mesija, niti je spasilac, niti je prvi doveden iz inostranstva, niti je prvi iz te agencije… Stizali su Panić, potom Đelić i Jelašić (iz iste kuće), Vlahović i Pitić, Udovički i drugi… Pa, i Vuk Jeremić je imao samo 32 godine kada je promovisan u šefa diplomatije (đak čuvenog Kembridža).

Šta tek treba reći za Mila Đukanovića, sa 29 godina već je izabran za premijera Crne Gore (može li Krstić toliko ostati?!), pa nije bilo tolikog čuđenja ni misterije.

Ne, nisu u pitanju godine i neiskustvo, praksa i znanje.

Mladom i darovitom stručnjaku, i pre nego što se pozdravio sa porodicom „u Niš“, natovarili su na pleća olovni teret, sputali mu ruke, počeli da čupaju ideje… Tek što je izgovorio, stidljivo, preko bradice, neke predloge, dve partije su mu odvalile ćušku: Pa mi to imamo u našim ekonomskim programima!
Dobro, što te programe niste istakli, što svoje istaknute partijske eksperte niste predložili da to realizuju – bilo bi pitanje za „prvake“.

Izjave „imaće našu punu političku podršku“, „stojimo iz njega“ i slične, izvučene iz starovremenih govorancija, već sužavaju manevarski prostor novodošlom ministru – da bude samo svoj i da zaista donese nešto novo.

Neozbiljno je, nekorektno, nerealno, očekivati da vižljasti Krstić izvuče na čisti autoput (ni Mrkin, ni Veljin), volujska kola srpske privrede, zaglavljena u blatu, već dugo, dugo… Nije on kardiohirurg koji se vratio iz velike klinike Hjuston, pa da može odmah da presadi srce i u nikad dovršenom Kliničkom centru Srbije. Nama je potrebno presaditi i srce, mozak, i oči, i ruke, i noge…

Legenda kaže da, kad bi svojim štapom Sveti Sava udario i u kamen, ispod bi šiknula voda.

Lazar Krstć nema ni svetački ni mađioničarski štap. Ovi što sada bajaju oko njega, više prave reklamu sebi nego njemu. I valjalo bi da stanu. Jer mu samo štete . Lazaru, i svima njemu sličnim, dobrodošlim, treba istinska podrška. Zajednička. Udružena.
Ovo (valjda) nije izborna trka.

Ovo je mnogo ozbiljna trka, sa stotinama prepona. Nije trka samo za Lazara, Aleka, Ivicu i nihove „hrastove“ nasred puta… Za celu Srbiju je. Put je dug. Nije ni prav. A sve ovo je – Srbija!

Među šljivama, među ljudima, među pesmama…


Tužno je, a pomalo i otužno, čitati poslednjih nedelja beogradske novine ili gledati neke nacionalne televizije.

Prvi razlog: pojedini mediji vode između sebe javni rat, prljav i ostrašćen, kakav ne pamti medijska scena Srbije poslednjih decenija.

Drugi razlog: taj besmisleni obračun vodi ka podeli na političku pripadnost medija. To smo imali ranih devedesetih i jedva pribižili te dve polulopte.
Treći razlog: novine i programi, u svojim porukama, najavama, opremi, plasmanu, veoma liče jedni na druge. Pozivajući se, tobože, na „izvore bliske vladi“, „izvore iz vrha partija“, „pouzdane izvore“, „naše izvore“ – prikrivaju prave izvore!

To je profesionalna neplodnost. Obmana čitalaca i gledalaca. To je prikrivanje izvora iz kojeg na sve strane teku – diktirane informacije. To je novinarska putanja nekreativnosti i straha. Još više – poslušnosti!

Sve to, potopljeno u besparici, u profesionalnom diletantizmu, u očekivanjima zakona, u improvizovanim strategijama, vodi ka još većem slabljenju uticaja medija na javnost. Gubi se njihova pokretačka snaga. Vene njihova objektivnost. Gasne primamljivost, ozbiljnost i provokativnost.

Zbog svega toga, ili samo dela toga, došao je – pad tiraža novina. Ako danas u Srbiji nemamo nijednu dnevnu novinu koja prodaje u proseku više od 110.000 primeraka ili bar jedan ozbiljan nedeljnik kojeg kupi više od 10.000 čitalaca – onda se ne može više govoriti o „sedmoj sili“. Nema te sile! Ni uticaja.
Ako toga nema – postaju li mediji dekor ili scenografija društveno – političke scene? Postaju li „sever“ i „jug“ igrališta partija? Postaju li nečija loža, iz koje se udobnije gledaju zbivanja na terenu?