KNJIGA I KIOSK

/ / Kolumna

Početak je bio trijumfalan. Šokantan. Kulturni zemljotres.

Tog snežnog 10. marta, 2004. godine, pojavila se prva knjiga novopokrenute izdavačke delatnosti Kompanije “Novosti” – na kioscima. Ljudi su stajali u redovima da bi se dokopali besplatnog primerka knjige. I to knjige koja nije za “običnog” čitaoca, teška, mračna, umna: “Ime ruže”, slavnog Umberta Eka.

Tiraž: 300.000 primeraka.

Sve je planulo. Za dan. Bio je to veliki početak. Svaki naredni naslov prošao je sa ogromnim, za Srbiju neshvatljivo velikim tiražima.

Vispreni menadžeri iz rimske “Republike”, od kojih smo pozajmili ideju izdavaštva, nisu mogli da veruju šta se u Srbiji dogodilo. Na stotine fotografija sa redovima ispred kiosaka odneli su u večni grad.

Sa druge strane, dok smo slavili uspeh, teške optužbe su pale od “kulturnjaka”, pojedinih izdavača, kvazikritičara, “zaštitnika lepe reči”… Jedne kulturne bolumente, dosadne i sterilno ukotvljene u svoje memljive kancelarije i potkrovlja stvaranja, kojoj je smetalo sve mimo onog što oni “smišljaju” i zamišljaju…

Zašto mi je, zašto nam je, bilo potrebno izdavaštvo, taj rizik, ta avantura, taj novitet?

Nekoliko elemenata: nadoknađivali smo pad prihoda od oglašavanja u novinama, naročito posle svetske ekonomske krize; nudili smo knjige najpoznatijih svetskih i domaćih pisaca i pomagali razvoj kulture i obrazovanja; knjige naše Kompanije kupovali su i čitaoci drugih novina; oglasi, promocije i sve marketinške akcije dizale su prestiž kuće; zapošljavali smo ljude… itd, itd…

Tempo je, i to sa velikim edicijama (“Dvadeseti vek”, sa 40 sjajnih naslova), bio neverovatan – svake srede knjiga.

Ukupan tiraž knjiga (za mog direktovanja i glavnokomandovanja) – 8,6 miliona! Prodato – 7,5 miliona!

A tiraži?

Knjiga mnogostruko talentovanog Žarka Lauševića “Godina prođe, dan nikad”, prodata je u 330.000 primeraka! Najprodavanija knjiga u poslednjih nekoliko decenija. Petnaestak knjiga prodato je u tiražu većem od 100.000 primeraka – “Ana Karenjina”, “Majstor i Margarita”, “Prokleta avlija”, “Lolita”, “Derviš i smrt”… Kusturičina “Smrt je neprovjerena glasina” – 120.000!

Gotovo sav taj tiraž prodat je na kiosku.

Čitaocu je nuđena dobra, probrana, korisna knjiga. On je doveden do kioska. Zahvaljujući, naravno, medijskom praćenju i povoljnoj ceni.

Da li je to bio osvajački bum? Ja li prohujala s vihorom takva prodaja knjiga?

Da, velikim, ogromnim delom – da!

Razlozi:

  1. Kiosk je danas postao samoposluga, prodavnica. Knjiga nije na pultu, pomerena je, zaturena.
  2. Prodaju se knjige – kako kome padne na pamet. Loše, izvučene iz magacina i podruma, zaostala remitenda.
  3. Cene su u skladu sa kvalitetom, nude se tri knjige za 300 dinara. Samo da ne idu u stari papir.
  4. Kiosk traži – visok tiraž. Da bi se pokrila prodajna mreža – to je veliki izdatak za izdavača. A sa ovakvom prodajom na kiosku, uz konkurenciju jeftinog škarta od kojeg se dobra knjiga i ne vidi, to je prevelik rizik.
  5. Kiosk-mreže su rascepkane, usitnjene, posvađane…

Jednostavno – stanje je haotično, nesređeno, rizično.

Ove nedelje će u Novom Sadu, u okviru konferencijie „Book Talk 2017”, koju organizuje neumorni, visokoproduktivni i viskotiražni Robert Čoban, ozbiljan krug izdavača razgovarati i o temi “knjiga i kiosk”. Veoma me interesuju stavovi najavljenih, uglednih, znalaca knjige i predlozi za njen put do čitalaca.

Sada, kao izdavač – neću, verovatno, više ići na kiosk.

Sabraćemo se još.

Ono što je briga, zebnja, ali i nada, pokušavanje, traganje, jeste – kako pronaći najbolje puteve da dobra knjiga dođe do čitalaca? DOBRA knjiga. A čitalac zna šta je dobra knjiga. Makar bio i osiromašen.

 

TOP