; charset=UTF-8" />

FORGOT YOUR DETAILS?

IZMEĐU SMRTI I RASKOŠI

15 01 2018 / Objavljeno u Kolumna

Lekari i medicinske sestre novootvorenog Kliničkog centra u Nišu, uz pratnju trubača, ulaze u velelepno zdanje, prave i šire selfi fotografije iz operacionih sala.

Frizeri, moleri ili muzičari imaju beneficirani staž u pojednim državnim ustanovama.

Srbija, istovremeno, živi sa dve velike nevolje, sa dve drame: u 2017. godini umrlo je 40.000 njenih stanovnika, više nego što ih je došlo na svet, a po umiranju dece od raka – prvi smo u Evropi!

Kakva je to igra sudbine, ta provalija između umiranja i slavlja, ta zahuktala podmornica koja potkopava opstanak nacije i ta slavodobitnička, narcisoidna i potrošačko-galantna realnost?

Zvanični podaci republičkih institucija otkrili su ovih dana da je u prošloj godini u Srbiji razlika između novorođenih i umrlih rekordna! Nikad gora,teža, opasnija u poslednjih nekoliko decenija.

U 2016. godini u našoj zemlji rođeno je 65.000 beba, a na onaj svet otišlo 101.000 stanovnika. To je, kako statističari kažu, “prirodni priraštaj” – manje 36.100!

Prošla godina, 2017 – još gora. Razlika između rođenih i umrlih još je veća, u “korist” onih koji su se preselili u nebesko carstvo. Prema podacima iz 1996, rodilo se 85.000 beba – 18.000 više nego sada. I tada je, nažalost, prirodni priraštaj bio negativan – za 15.000.

Ovo sada je nacionalna katastrofa!

Postajemo nacija koja odumire, nacija starih. Čak 41 odsto stanovnika starije je od 50 godina. Prosečni Srbin je za dve decenije “ostario” četiri godine. Jedina dobra vest je da se sada živi tri godine duže nego 1996.

Još jedna hrpa podataka, rasula je strah ovih dana: svake nedelje jedan mališan u Srbiji izgubi bitku od zloćudnog raka! Svakog dana jedno dete oboli od te iste bolesti!

“Broj obolele dece u Srbiji od raka veći je 76 puta nego pre deset godina” – kažu stručnjaci. “Sa tim brojem smo prvi u Evropi, gde prosečno umire 165 dece”.

“Rak će za 10 godina biti bolest broj jedan u Srbiji” – prognozira poznati profesor.

Znam, reći će dušebriznici i državni činovnici, branioci raznih teorija, da država “čini sve” da se ove opake, zloslutne brojke umanje, promene, iskorene. Da je to posao – na duže staze. Da se prave “državne strategije” i da će se “uskoro u Skupštini naći projekti…”

Da, ali zloćudne ćelije raka ne čekaju nasmejane poslanike. I smrt je brža i od njihovih stranačkih i političkih nadmudrivanja.

Ima li para za borbu na oba fronta?

Mora da ima! To je preče, važnije, ozbiljnije, dugoročnije od svih fontana (sad najavljuju da će i u Nišu da se gradi muzička fontana kao ova na Slaviji), ili skupoceno okićenih jelki (koje “dovode 100.000 Bugara” u Beograd).

Evo samo jedan od mogućih izvora: Državna revizorska institucija otkrila je ovih dana da u državnim kućama oko 65.000 zaposlenih nezakonito ima beneficirani radni staž! Kako je to moguće? Evo kako: zaposleni u MUP ili vojsci, ili BIA, imaju za 12 meseci rada – 16 meseci osiguranja! Po toj osnovi, tvrdi DRI, beneficirani radni staž dobijaju i frizeri, muzičari, “pi-arovi”, šalterski radnici, komercijalisti, tehnički radnici, šefovi prtokola, šefovi kabineta – koji rade u tim institucijama!?

Kakva državna prevara!

Ali, država se ne predaje. Njihove institucije odgovaraju: u MUP i BIA navode da su i oni sa “sedećim poslovima ” navodno pod svakodnevnim stresom jer rade sa funkcionerima. Ili – rade sa poverljivim informacijama. Ili: da su svi oni profesionalna vojna lica – izložena rizicima!

Malo je reći – državni cirkus!

A on košta oho-ho: prema proceni DRI od četiri milijarde dinara, koliko se odvaja za ovaj staž, čak 59 odsto tog državnog novca, našeg narodnog, otišlo je u pogrešne ruke!

Pitanje: što im se to odmah ne ukine? Odmah! Jednom odlukom Vlade i Skupštine! Već sada na početku godine.

Preporuka: taj ukradeni novac prebaciti za preventivnu borbu protiv raka i stimulaciju rađanja dece, za pomoć porodici!

Jednostavno, vrlo jednostavno!

Ako država, naravno, hoće da spasava naciju. Njen opstanak. I da ima zdravo potomstvo.

Ako su od toga preče, važnije, umilnije, zabavnije muzičke fontane i okićene jelke, basnosnovno plaćeni pevači na trgovima, farbanje vila, gradnja železničkih stanica, na koje ne mogu da pristižu vozovi, gradnja nacionalnog fudbalskog stadiona, a nema publike ni za ove što su podignuti, i stotine sličnih, još krupnijih, “istorijskih poduhvata” – onda nema ništa od ozbiljne države!