ČERUPANJE KNJIGE

/ / Kolumna

Splasnuće, zasigurno, za koji dan halabuka oko Sajma knjiga, velike smotre pisane reči. Sručile su se brojne pritoke bistre i mutne vode ka Sajmu. Da li je, posle stručnjaka i neznalica, politikanata i praktičara, birokrata i izdavača, ozbiljnih izdavača i preprodavaca, sada nešto bistrija slika šta je Sajam knjiga i šta bi trebalo da bude? Nije!

U jednom, samo jednom, razgovoru ozbiljnih znalaca – organizatora i izdavača – lako se mogu skinuti novolansirane (i stare) nedoumice. Na primer: zašto bi se u izložbenim halama pravile promocije sa ozvučenjima, muzikom, diplama, guslama, kada za to postoje predviđene prostorije, čak besplatne? Ili: kako je ista cena kvadrata u areni i na parterima? Ili: može li se prostor određivati i bilo šta drugo, bez predstavnika udruženja izdavača? Ili: treba li uz knjige deliti balone, kafice, sokiće, jer to postaje novi dodatak vašarskoj atmosferi?

Takve budalaštine, prekoračenja granica, ujdurme, improvizacije – mogu se zaustaviti. Sajam mora opstati. Veliki Sajam!

Glavni problem, epicentar, stožer, kičma, sunce, jeste – knjiga. Položaj, uloga, značaj, vrednost i uticaj knjige.

To država nije rešila. Nema sistema. Docrtavaju se i izmišljaju razne strategije – za razvoj kulture, za medije – a u svemu tome knjiga je bačena u ćošak, pocepana bez korica, bez sadržaja…

Istrgnuću samo nekoliko stranica:

Da li državna javna preduzeća treba da se pretvaraju u velike izdavačke kuće?

U Srbiji izdavači novina nemaju (kao što su imali nekada), svoje prodajne lance. Od toga su zarađivali i izdržavali se, jer prodaja donosi makar jednu trećinu prometa medijima. Ali, u Srbiji izdavači knjiga imaju pravo na svoje lance, knjižare. Može li se to pretvoriti u monopol? Naravno. U tim lancima rabat je 45-50 odsto! Ako hoćete da prilagodite cenu dobre knjige potrošačkoj moći kupca – to je 750 do 800 dinara. Od 750 dinara, prodavac uzme najmanje 350. Izdavaču ostaje 400 dinara da plati štampariju, autora, lektora, dizajnera, fotografije… U toj situaciji ni 1.000 prodatih primeraka ne pokriva troškove.

Da li neko zna prave tiraže prodatih knjiga? Niko. Čitao sam, ne tako davno, da je objavljeno 18-to izdanje jednog našeg nagrađenog romana, a da je prodato 16.000 primeraka? Znači, svaka hiljada primeraka novo izdanje. Novine su objavile i da je jedna spisateljica potpisala na Sajmu 8.600 knjiga! Fantastično – pomislićete. Ali, najobičnija matematika pokazuje da je to nemoguće: puni radni dan na Sajmu je deset sati, jedan sat je 60 minuta, deset sati – 600 minuta! Osam dana Sajma – 4.800 minuta. Znači, da je svakog minuta – što je nemoguće – samo stavljala svoj potpis bilo bi – 4.800 knjiga! Smejurija! Da znamo tiraže, prave a ne lažne, znali bismo šta se čita, šta vredi, šta čitalac traži. Ovako, lažni oblaci obmotavaju biblioteke, knjižare, kupce…

Može li se vrednost knjige meriti kroz otkup koji Ministarstvo za kulturu jednom godišnje organizuje? Ne može, naravno. Komisije za odabir se sastavljaju – kako kome padne na pamet. Predsednik komisije otkupi – svoju knjigu? I toga je bilo. Komisija otkupi 97 primeraka “Enciklopedije samuraja” po ceni od 1.700 dinara po primerku. Koje to biblioteke u Srbiji traže samuraje? Kada bi se odabrale prave knjige, od nacionalnog interesa prema čitalačkom profilu – a za to se izdvoji i 100 miliona dinara – bilo bi mnogo bolje. Ali nije tako. Nijednom. Kupuje se kao na kilo. Uz sve to – kasno, tromo. U maju počinje otkup knjiga za prethodnu godinu. Knjiga čeka i godinu i po od objavljivanja do mesta u rafovima biblioteke! Uz to, Ministarstvo uzima izdavačima rabat od 40 odsto. Baš stimulativno! Pitajmo biblioteke kako mogu da nabave aktuelnu i vrednu knjigu za svoju publiku? Jasno: samo preko tendera. Kažu svi u glas: to je glupost! I jeste. Da ne bude korupcije na kupovini desetak knjiga?!

U Srbiji se svakog dana dodeli po jedna književna nagrada! Obesmišljeno.

U žirijima za nagrade vrte se gotovo iste ekipe plaćenih “stručnjaka”. Ponižavajuće.

Za početak: neka Ministarstvo kulture održi tribinu, okrugli sto, oko izdavaštva i položaja knjige. Mogli bi i izdavači da se organizuju pa pokrenu rasprave.

Ne postoji ozbiljan književni časopis koji se stalno bavi knjigom. A bilo ih je pregršt.

Ne postoje ozbiljne književne novine koje se bave knjigom. A postojale su.

Ne postoji stalna, ozbiljna, kontinuirana književna kritika u medijima. A bilo ih je.

Prave se lažne liste bestselera i najprodavanijih knjiga.

Sve je ovo – otvorena knjiga. Otvorene stranice. I mnoge druge.

Moglo bi mnogo, mnogo bolje.

Moglo bi da dobra knjiga pobedi razne nepismenjakoviće i improvizacije.

“Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci”, davno je, 1784. godine, u “Savetima zdravog razuma”, poručio mudri Dositej Obradović.

Treba nam – zdrav razum.

Eto, samo to!

TOP