CAR I ISCEĐENI

/ / Kolumna

Ako čitate, makar i letimično (a ja čitam gotovo redovno) izjave trenera, fudbalskih i košarkaških, posebno Partizana i Zvezde, i pokušate to da složite u mali, profesionalni mozaik – videćete da je to nemoguće. Da je to rasuto, prosuto, improvizovano i najčešće nedosledno.

„Moja je greška, uneo sam zabunu sa promenama“ – kaže trener koji je početnički vodio tim, koji je u poslednjih osam minuta, iako je vidio sa dva, primio tri gola! Izgubio je prolaz u Evropi i pet i po miliona evra!

Nikom ništa. Ne da ga uprava. Računaju na duge staze.

„Nismo imali dovoljno emocije, pali smo na fizičkom planu, pokazali smo nedostatke energije, ali sam zadovoljan pobedom“ – komentariše drugi trener, čiji je tim postigao pobednički gol u produžetku utakmice.

„Teško je dati više. Naporno je takmičenje, nemamo veliku rezervnu klupu“ – jada se treći.

I tako u krug, sve do lažnih ponuda ostavki ili nadutih grudi kao da su oni magovi, ili spasioci, nezamenjivi… Bulje u crveno, bulje u crno – a pred njima je celo belo polje neinventivnosti i nekreativnosti.

Kao da oni nisu birali pojačanja iz belosvetskih klubova, istrošene i klecave igrače ili svoje stare prvotimce, koji nigde drugde ne mogu da igraju. Kao da oni ne prave te tvrde i kratke klupe. Kao da oni sa strahom ne puštaju mlade lavove iz svojih kolevki da istrče na teren. Kao da oni, sa ekipama pomoćnika – od kondicionih do psihologa – ne pripremaju utakmice.

Kako to da igrači, kojima je jedini posao igranje fudbala, ne mogu da izdrže sat i po igre? Pa, ništa drugo ne rade nego što jurcaju loptu. I to im je dobro plaćeno. Zašto su – iscrpljeni? Dve utakmice u sedam dana – to je najviše! Zašto su emotivno prazni – ako su profesionalci, ako igraju za bodove, plasman, šampionsko zvanje, državni dres, budućnost u Evropi? Ako igraju da za desetak godina zarade da mirno čekaju skidanje dresa!

Sa pregrštima tih šarenih balona, koji nisu ni za klupske jelke, uporedimo, baš ovih dana jednog drugog profesionalca: pevača Zdravka Čolića. Za 15 dana – šest koncerata,a na svakom prepuna Arena, sa 18.000 pristalica, navijača, obožavalaca! Plus koncert u Londonu, plus novogodišnja noć u Budvi. Peva po tri do četiri sata pred oduševljenom masom. Skače, šeta, pleše, pozdravlja, uzvikuje, menja ritam, menja visinu glasa! Nijedan kiks! A za samo mesec dana gledaće ga i slušati 250.000 ljudi. To je više nego što ta dva naša šampiona privuku navijača na stadione u celoj sezoni.

Čolin uzvišeni odnos prema publici!

Raskošni dar, isceđen do poslednje kapi znoja.

Magija zanosa, volje, ljubavi.

Hajte, fudbalski i košarkaški mladići, sa svojim domišljatim učiteljima, uzmite, kupite, naučite nešto od odnosa prema svom poslu i svojoj publici, od ovog večitog mladića, koji je dva ili tri puta stariji od vas.

Zato je već – živa legenda. Šampion estrade.

Car!

TOP